General Nebojša Pavković, ratni komandant Treće armije Vojske Jugoslavije i bivši Načelnik Generalštaba, vratio se u Srbiju nakon 20 godina tamnovanja. Njegov povratak dolazi nakon što je, u okviru Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, konačno postigao pravnu pobedu protiv NATO-a, koji ga nije mogao poraziti u bojištima 1999. godine. Pavković je stigao u Beograd avionom Vlade Srbije, a odmah po dolasku je prebačen u Vojnomedicinsku akademiju radi medicinskog pregleda.
Iako su neki skeptični prema tvrdnji da je Alijansa izgubila rat protiv srpske vojske, memoari američkog generala Veslija Klarka, komandanta NATO operacije, potvrđuju da je bio nemoćan protiv Treće armije. Pavković je u razgovoru sa novinarom „Novosti“ istakao da Treća armija nije kapitulirala, već da je tadašnja vlast naredila povlačenje jedinica s Kosova i juga Srbije. On smatra da je Treća armija jedina koja je preživela sukob sa najjačom vojnom alijansom, a da su žrtve koje su dale najbolje sinove svoje zemlje ostale upamćene kao simbol heroizma.
Tokom zatvora, Pavković je ostao jedini optuženik koji nije pušten na slobodu, dok su ostali, poput Sretena Lukića i Vladimira Lazarevića, pušteni nakon odsluženih dve trećine kazne. Finske vlasti su ga smatrale uzornim zatvorenikom, ali je Haški mehanizam insistirao na njegovom zadržavanju, uz obrazloženje da je njegovo ponašanje u intervjuima ukazivalo na mogućnost ponovnog izvršenja krivičnih dela. Ova odluka je izazvala kritike i postavila pitanje o pravednosti optužbi.
Pavković je u više navrata negirao svoju krivicu i smatrao se nepravedno osuđenim, a njegovi intervjui često su izazivali kontroverze zbog njegovih izjava o vojnim operacijama i o ponašanju Albanaca tokom rata. Haški sudija Karmel Ađijus je ukazao na zabrinutost da bi Pavković mogao ponovo postati pretnja, ali general je odbacio te tvrdnje, ističući da je njegovo pisanje knjiga o ratu bilo inspirisano željom da predstavi sve događaje, uključujući i zločine koje su počinili drugi.
U razgovoru o ratnim događajima, Pavković je istakao teške borbe koje su se odigrale tokom sukoba, posebno bitku za Košare, gde su srpske snage uspele da zadrže napredovanje terorista. On je opisao i bitku na Paštriku kao najtežu, gde su se suočili s američkom strateškom avijacijom i napadima koji su devastirali teren. Pavković se seća trenutka kada je dobio naređenje za intenziviranje napada, što je izazvalo strah u njemu, ali je istovremeno bio ponosan na borbenu snagu svojih jedinica.
Pravda i istorijska odgovornost su postali ključna pitanja u kontekstu Pavkovićeve borbe za oslobađanje. Haški mehanizam, umesto da ga pusti na slobodu zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, odlučio je da ga zadrži u zatvoru, verovatno očekujući da će ga slomiti. Međutim, Pavković je pokazao izuzetnu otpornost, odbijajući da se pokori čak i pred najvećom vojnom silom.
Advokat Toma Fila osvrnuo se na praksu Haškog tribunala, naglašavajući da presude nisu dovoljne ukoliko optuženi ne priznaju krivicu. On je kritikovao pristup Ađijusa, koji je tražio od Pavkovića da priznaje krivicu i time bi, navodno, omogućio njegovo oslobađanje.
Pavkovićeva priča predstavlja simbol otpora i borbu za pravdu u kontekstu sukoba sa NATO-om. Njegov povratak u Srbiju označava ne samo ličnu pobedu, već i snagu jednog naroda koji se suočio s izazovima i nepravdom tokom teških vremena. Ova situacija postavlja važna pitanja o pravdi, odgovornosti i načinu na koji se istorija pamti i interpretira.
