Mnogi vozači smatraju da ih fiksne kamere za nadzor brzine mogu zabeležiti već sa nekoliko stotina metara udaljenosti, ali istina je daleko drugačija. Uređaji za merenje brzine, poput GATSO RT4, imaju maksimalni domet merenja do oko 100 metara. U tom prostoru, kamera može precizno da izmeri brzinu vozila, napravi jasnu fotografiju i zabeleži registarsku tablicu. Merenje obično počinje kada se vozilo približi na desetak metara, a ne pokriva celu deonicu puta.
Važno je napomenuti da kamera ne snima vozila koja joj se približavaju sa velike udaljenosti. Vozači mogu ranije uočiti kućište kamere, ali sistem se aktivira tek kada vozilo uđe u zonu gde su preciznost merenja i kvalitet snimka dovoljni za pokretanje prekršajnog postupka. Stoga, tvrdnje da fiksne kamere beleže prekršaje sa nekoliko stotina metara nisu tačne kada je reč o stacionarnim uređajima.
Domet fiksnih kamera je manji nego što se obično pretpostavlja, a prekršaje mogu da zabeleže samo kada vozilo uđe u njihovu meru. Policijski radari ili laserski uređaji u mobilnim kontrolama mogu imati veći domet, ali klasične kamere u fiksnim kućištima imaju svoja ograničenja.
Što se tiče razdaljine između znaka koji upozorava na prisustvo kamere i same kamere, ova udaljenost nije zakonski precizno određena. U praksi, ne postoji jedinstveno pravilo koje propisuje koliko metara pre kamere mora da se postavi upozorenje. Ta udaljenost zavisi od vrste puta, ograničenja brzine i opštih uslova na saobraćajnici. Znakovi se postavljaju procenom nadležnih službi nakon instalacije kamere.
Ova informacija može biti korisna vozačima koji se svakodnevno nalaze u situacijama gde se nalaze u blizini fiksnih kamera. Razumevanje tačnog dometa i rada ovih uređaja može pomoći vozačima da bolje planiraju svoje vožnje i izbegnu nepotrebne prekršaje. Vozači treba da budu svesni da su fiksne kamere postavljene sa ciljem sigurnosti na putevima i da njihovo poštovanje može doprineti smanjenju saobraćajnih nesreća.
U praksi, vozači bi trebali da se pridržavaju saobraćajnih propisa i ograničenja brzine, bez obzira na prisustvo kamera. S obzirom na to da se kamere ne aktiviraju sa velike udaljenosti, vozači imaju dovoljno vremena da reaguju kada primete znak za kameru i prilagode svoju brzinu. Ovaj pristup može pomoći u smanjenju broja prekršaja i povećanju bezbednosti na putevima.
U zaključku, razumevanje načina na koji fiksne kamere funkcionišu i njihovih ograničenja može pomoći vozačima da se bolje ponašaju u saobraćaju. Poštovanje saobraćajnih pravila i ograničenja brzine je ključno za sigurnu vožnju i smanjenje rizika od nesreća. Vozači bi trebali biti svesni da su kamere tu kako bi se očuvala sigurnost svih učesnika u saobraćaju, a ne samo kao sredstvo za kažnjavanje.
