Mića Stanišić, bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, suočava se sa odbijenim zahtevom za uslovnu slobodu od strane predsednice Mehanizma za krivične sudove u Hagu, Grasijele Gati Santane. Odluka je doneta nakon što je Stanišić odslužio dve trećine svoje 22-godišnje kazne, koju mu je Haški tribunal izrekao 2013. godine, a Žalbeno veće potvrdilo 2016. godine. U svom zahtevu, podnetom 24. septembra 2024. godine, Stanišić je naveo da bi, u slučaju puštanja, živeo sa porodicom u Srbiji.
Grasijela Santana je u obrazloženju svoje odluke istakla da se konsultovala sa sudijama Karmelom Ađijusom, Li Daćunom i Barton Holom, koji su takođe bili protiv njegovog puštanja na slobodu. Prema njihovim procenama, Stanišić nije pokazao dovoljne znake rehabilitacije, a težina zločina za koje je osuđen je značajna. Sudija Santana je naglasila da ne postoje humanitarni razlozi za njegovo prevremeno puštanje iz zatvora.
Santana je ukazala na opšte pravilo da osuđenici treba da izdrže svoju kaznu u celosti, posebno kada je reč o teškim krivičnim delima. Iako su poljske vlasti izjavile da se Stanišić ponaša disciplinovano i da je u zatvoru dobio 13 nagrada za izuzetno ponašanje, sudija je naglasila da dobro ponašanje samo po sebi ne može da dokaže rehabilitaciju. Važan faktor u proceni napretka rehabilitacije je prihvatanje odgovornosti za počinjene zločine, iako to nije zakonski zahtev za dokazivanje rehabilitacije.
Poljske vlasti su navodile da se Stanišić distancira od svoje prošlosti i nerado govori o svojim delima, što je prema Santaninoj proceni ostavilo sumnju u to da li je došlo do bilo kakvog kritičkog razmišljanja. Ona je istakla da njegovo kajanje nije dovoljno razvijeno da bi se moglo smatrati razlogom za prevremeno puštanje na slobodu. U vezi sa svojom odlukom, Santana je konsultovala i tužilaštvo, kao i sedam udruženja žrtava iz BiH, koja su se protivila njegovom puštanju.
Mića Stanišić se predao Haškom tribunalu 11. marta 2005. godine i od tada je bio u pritvoru u Sheveningenu. Osuđen je zbog kršenja zakona ili običaja ratovanja, ubistava, mučenja i progona kao zločina protiv čovečnosti. Nakon što je odslužio deo svoje kazne, 2019. godine je prebačen u zatvor u Poljskoj, gde je proveo vreme do trenutka kada je utvrđeno da više ne može ostati u toj zemlji, jer je stekao pravo na uslovnu slobodu. Njegovo vraćanje u Sheveningen planirano je za 22. januar 2025. godine, dok se ne pronađe država koja će ga primiti u zatvor.
Ova odluka o odbijanju zahteva za uslovnu slobodu naglašava kompleksnost procesa rehabilitacije i pravne odluke u vezi sa osuđenicima za ratne zločine. Stanišićeva situacija nije jedinstvena; mnogi osuđenici se suočavaju sa sličnim izazovima kada je reč o dokazivanju rehabilitacije i prihvatanju odgovornosti za svoje postupke. Ova presuda takođe osvetljava stavove međunarodnih sudova prema zločinima koji su počinjeni tokom ratova, posebno u kontekstu bivše Jugoslavije.
U zaključku, odbijeni zahtev Miće Stanišića za uslovnu slobodu ukazuje na to da se sudovi i dalje suprotstavljaju ideji da se osude za teške zločine mogu lako prevazići. To takođe postavlja pitanja o dugotrajnom procesu rehabilitacije i društvenoj reintegraciji osoba koje su počinile ozbiljne zločine, kao i o pravima žrtava koje traže pravdu i priznanje svojih patnji.
