Slobodan Milošević, tadašnji predsednik SRJ, pokušao je da ubije vođu bosanskih Srba Radovana Karadžića u oktobru 1994. godine, u trenutku kada je rat u Bosni dostigao svoj vrhunac. Ove informacije dolaze iz tajnih izveštaja CIA koji su nedavno deklasifikovani, a prema kojima je Milošević bio ogorčen zbog Karadžićeve odbijenice plana Kontakt-grupe za okončanje sukoba. Dokumenti, koji su deo istraživačkog rada o situaciji u Srbiji i Bosni, ukazuju na to da je Milošević smatrao da je Karadžićova neposlušnost neprihvatljiva.
Prema CIA, Milošević je u novembru 1994. godine poslao dvojicu atentatora da likvidiraju Karadžića. Atentatori su najverovatnije bili članovi specijalnih snaga koje je Karadžić ranije rasformirao zbog njihovih veza sa srpskom tajnom policijom. Ova informacija baca novo svetlo na unutrašnje sukobe unutar srpskog vođstva tokom rata, kada su različiti lideri imali različite pristupe i strategije u rešavanju sukoba.
Osim pokušaja ubistva, Milošević je razmatrao i mogućnost da na mesto Karadžića postavi generala Ratka Mladića, očekujući da bi njegov stav mogao biti fleksibilniji. Međutim, Mladić je jasno stavio do znanja da nije spreman da žrtvuje ciljeve bosanskih Srba. Njegova izjava da „nije spreman da žrtvuje ciljeve bosanskih Srba nizašta“ ukazuje na duboku posvećenost njegovoj strategiji i planovima za Republiku Srpsku.
Izvori CIA navode da je Milošević pokušao da uspostavi kontakt sa Mladićem kako bi ga nagovorio da preuzme vlast, ali je naišao na otpor. Ova situacija dodatno je komplikuje već napetu situaciju unutar srpskog vođstva, gde su različiti interesi i ciljevi često dolazili u sukob.
Nikola Koljević, tadašnji potpredsednik Republike Srpske, pominje se kao ključna figura koja je pružila informacije CIA o unutrašnjim politikama među srpskim liderima. Nažalost, Koljević je izvršio samoubistvo 1997. godine, ostavljajući mnoge tajne nerazjašnjene.
Američki izveštaji takođe ukazuju na to da je Karadžić bio čvrsto odlučan da ne promeni svoju poziciju u vezi sa planom Kontakt-grupe, što je dodatno frustriralo Miloševića. Ova situacija je pokazala složenost političkih odnosa i rivaliteta između vodećih ličnosti tokom rata u Bosni, kao i teškoće u postizanju dogovora između različitih strana.
Zaključak koji se može izvući iz ovih deklasifikovanih izveštaja je da su unutrašnji sukobi i rivalstva među srpskim liderima doprineli produženju rata i otežali postizanje mira u regionu. Ove informacije dodatno osvetljavaju mračne aspekte političke borbe u to vreme, pokazujući kako su lične ambicije i rivalstva mogla imati katastrofalne posledice po civilno stanovništvo i stabilnost regiona.
