Za mnoge muškarce iz bivše Jugoslavije, odlazak u Jugoslovensku narodnu armiju (JNA) predstavljao je ne samo obavezu, već i test zrelosti, simbol muškosti i mesto gde su se „dečaci pretvarali u muškarce“. Svaki pripadnik generacije SFRJ rođene šezdesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, ima bar jednu priču koja počinje rečenicom: „Kad sam ja bio u JNA…“
U vojsci su se, kako se sećaju mnogi, učili osnovni vojnici veština poput sređivanja kreveta, trčanja s puškom i jedenja pasulja iz aluminijumskih posuda. Vikendi i dozvole za izlazak u grad smatrali su se dragocenim poklonima u svetu gde su desetari komandovali. Vojni rok za te generacije bio je inicijacija, društveni ritual i dokaz da su „odslužili svoje“ i ispunili dužnost prema domovini. Mnogi se sećaju ovog iskustva kao jedne od najvažnijih uspomena iz svoje mladosti.
Međutim, dok države srednje i istočne Evrope priznaju služenje vojnog roka kao deo staža za penziju, u Srbiji je vojni rok i dalje nevidljivo vreme. Kada se podnosi zahtev za penziju, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) zahteva dokaz o odsluženom vojnom roku. Iako je 12 meseci provedenih u JNA potrebno priložiti, ti meseci se ne beleže u radnu knjižicu, što znači da bez ovog dokaza penzija ne može biti ostvarena, ali ni taj papir ne produžava staž ili donosi prava.
Za mnoge muškarce koji su prošli kroz obaveznu vojsku pre uvođenja profesionalnog sastava 2010. godine, to znači da će im penzija biti odložena za najmanje godinu dana. Godina više u radnom odnosu, kako tvrde bivši vojnici, nije mala stvar. Dok Mađarska, Rumunija, Bugarska i Češka priznaju vojni rok kao deo radnog staža, u Srbiji je situacija drugačija – vojni rok se ne računa kao staž, a vojni vojnici ne stiču prava na penzijsko i invalidsko osiguranje.
Iako su od 2011. godine, kada je ukinut obavezni vojni rok, pokrenute brojne inicijative da se vojska prizna u penzijski staž, nijedna nije bila dovoljno glasna da bi izazvala promene. U današnje vreme muškarci više ne idu u vojsku, a društveni pritisak za služenje vojnog roka je znatno oslabljen. „Vremena su se promenila“, kaže jedan od bivših pokretača peticije. „Nekada nisi mogao devojci da priđeš ako nisi bio u vojsci. Danas, ako si bio u vojsci – država ti uzme još godinu dana radnog staža.“
Prema važećim zakonima, jedini uslov za priznavanje bilo kog perioda kao radnog staža je uplata doprinosa. Na sajtu PIO objašnjavaju da vreme služenja redovnog vojnog roka ne može biti priznato kao staž osiguranja, niti se može regulisati retroaktivnom uplatom doprinosa. Od 2003. godine, jedina mogućnost je da osoba koja ode na odsluženje vojnog roka sama sebi uplaćuje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, ukoliko je u tom periodu bila van osiguranja, što mnogi ne čine.
Uprkos tome, vojni rok je i dalje obavezan za dobrovoljce, koji se mogu prijaviti na konkurs. Period vojne obuke traje šest meseci, ali, kao i ranije, vojnici nemaju pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje, već samo na zdravstveno osiguranje. Doprinosi za PIO se ne plaćaju, što znači da ni aktuelni vojnici tokom služenja vojnog roka nemaju pravo na staž.
Sve u svemu, situacija je jasna – relevantni propisi ne prepoznaju vojni rok kao osnovu za penzijsko i invalidsko osiguranje, a „plata“ koju vojnici primaju ima karakteristike naknade, a ne zarade. Vremena su se promenila, ali se čini da se zakoni nisu prilagodili novim okolnostima, ostavljajući mnoge bivše vojnike u neizvesnosti kada je reč o penzionim pravima.
