Svetozar Cvetković, poznati srpski glumac, nedavno je nagrađen Sterijinom nagradom u pozorištu, što zajedno sa prošlogodišnjim priznanjem „Pavle Vuisić“ predstavlja važan trenutak u njegovoj karijeri koja traje više od 40 godina. U razgovoru za Tanjug, Cvetković je istakao da ovakva priznanja postavljaju pitanje o smislu nastavka rada u umetnosti nakon što je dobio priznanje za svoj doprinos.
On se osvrnuo na promene u pozorištu i filmskoj industriji, naglašavajući da mlađi umetnici dolaze u prvi plan i da je važno da se stariji glumci povuku kako bi mladima pružili priliku da pokažu svoj talenat. Cvetković je podelio i anegdotu iz svoje prošlosti, kada su ga smatrali mladim upravnikom Ateljea 212, a spisateljica Vedrana Rudan je bila iznenađena njegovim izgledom i ponašanjem.
U intervjuu, Cvetković je naglasio koliko je važno biti svestan svog mesta u vremenu i prostoru, te kako se umetnici moraju prilagoditi novim okolnostima. Trenutno igra u devet predstava, od kojih je najduža „Art“ koja se igra već 25 godina. Iako je u početku bio zdrav i pun energije, sada mora ozbiljnije pristupiti pripremama za svoje uloge, posebno kada igra starije likove.
Cvetković je takođe govorio o važnosti improvizacije na sceni, ali je naglasio da to mora biti uz podršku drugih članova ansambla. On se prisetio trenutaka kada je igrao Fausta i kako se oslanjao na sufleza kako bi se setio stihova. Njegovo iskustvo u predstavi „Kako sam naučila da vozim“ bilo je posebno značajno zbog blizine publike, što je dodatno povećavalo intenzitet izvođenja.
Tema predstave „Kako sam naučila da vozim“ bavi se složenim odnosima između starijih muškaraca i mladih devojaka, što je pre 25 godina bilo tabu u društvu. Cvetković ističe da je zahvalan rediteljki i koleginicama što su im omogućile da istraže emotivnu suštinu komada. Predstava je naišla na odlične reakcije, čak i kada su je izvodili u Nemačkoj, gde su dobili pohvale za svoj rad.
On je takođe istakao inovativne aspekte predstave „Njih više nema“, koja koristi slušalice da bi publika doživela svet kroz imaginaciju likova. Kroz svoje sećanje na događaje iz osamdesetih i devedesetih godina, Cvetković se osvrnuo na pokušaje umetnika da sačuvaju Jugoslaviju, naglašavajući kako su se trudili da spreče rat, ali nisu uspeli.
U razgovoru o trenutnim globalnim događanjima, Cvetković je rekao da je važno uspostaviti ravnotežu slobode. On veruje da ratna dešavanja ne bi smela direktno da utiču na umetnost i pozvao je na jedinstvo među ljudima koji govore isti jezik, bez obzira na nacionalnost. Cvetković se i dalje smatra Jugoslovenom, što naglašava njegovu posvećenost zajedništvu.
Govoreći o priznanju „Pavle Vuisić“, koje se dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti, Cvetković je izrazio ponos što nagrada nosi ime jednog od najautentičnijih glumaca srpske kinematografije. On se prisetio svog prvog filma „Hajduk“ i anegdote o tome kako je Vuisić bio duhovit i prijateljski nastrojen prema mlađim kolegama.
Cvetković je naglasio da je Vuisić bio osoba koja nije volela veliko društvo, već je birao ljude s kojima će se družiti. Njihovo prijateljstvo i zajednički trenuci ostavili su dubok trag u njegovom životu i karijeri. U zaključku, Svetozar Cvetković ostaje posvećen svojoj umetnosti, s ciljem da ostavi trajni uticaj na srpsku pozorišnu i filmsku scenu.
