Iako je Stiven Spilberg jedan od najuspešnijih reditelja u istoriji filma, čak i on se suočava sa izazovima kada je reč o nagovaranju glumaca da rade sa njim. Njegova karijera obeležena je mnogim hitovima, ali postoje slučajevi kada su neki od najpoznatijih glumaca odbili da igraju u njegovim filmovima, i to na različite načine.
Sve je počelo 1989. godine, kada je Spilberg radio na projektu pod nazivom „Zauvek“. Tokom sastanka sa ekipom, bez prethodnog dogovora, izneo je svoje mišljenje o idealnom glumcu za ulogu Freda Kremenka: „Pronašao sam svog Freda Kremenka. To je Džon Gudman.“ Ova izjava je izazvala pritisak na Gudmana, koji se tada osećao neprijatno. Na kraju je pristao na ulogu, ali je iskustvo snimanja filma „Porodica Kremenko“ iz 1994. godine ostalo u lošem sećanju. Kada je saznao da se planira nastavak, zamolio je Spilberga da ga ne uključuje, na šta je reditelj pristao. Ulogu Freda je potom preuzeo Mark Edi.
U potpuno drugačijem kontekstu, Spilberg je tokom 2000-ih ponudio Danijelu Dej-Luisu ulogu Abrahama Linkolna. Međutim, Dej-Luis je odbio ponudu jer je smatrao da je projekat previše „uzvišen“. Spilberg nije odustajao i šest godina kasnije se vratio sa drugačijim scenarijem koji se fokusirao na poslednje mesece Linkolnovog života. U ovom nagovaranju je uključio i Leonarda Dikaprija, koji je rekao Dej-Luisu: „Stiven te stvarno želi, razmisli još jednom.“
Iako je Dikaprio pokušao da ga ubedi, Dej-Luis nije odmah pristao. Spilberg je odlučio da uradi nešto što nikada ranije nije učinio – uporno je pokušavao da ga nagovori, što je kasnije sam Dej-Luis nazvao jednim od retkih trenutaka u životu kada nije prihvatio „ne“ kao odgovor. Na kraju, Dej-Luis je pristao na ulogu, a njegov nastup u filmu „Linkoln“ doneo mu je treći Oskar za najboljeg glumca.
Spilberg smatra da je presudan bio njihov prvi susret. „Mislim da nije zaboravio taj razgovor, ni izazov koji sam mu tada ponudio“, rekao je reditelj. Ova priča oslikava ne samo upornost i strast Stivena Spilberga, već i složenost odnosa između reditelja i glumaca, gde se često susreću različiti pristupi, očekivanja i umetničke vizije.
Iz ovih primera možemo zaključiti da čak i najuspešniji reditelji moraju da se suoče sa odbijanjima i izazovima u pronalaženju pravih glumaca za svoje projekte. Ponekad je potrebno vreme, strpljenje i dodatni napori kako bi se ostvarila saradnja koja može rezultirati nezaboravnim filmskim delima.
Spilbergova sposobnost da prevaziđe ove prepreke i uveri glumce da rade s njim svedoči o njegovoj strastvenoj predanosti umetnosti i njegovoj sposobnosti da prepozna talente koji će doprineti njegovim filmovima. Ova iskustva takođe pokazuju važnost komunikacije i međusobnog razumevanja u filmskoj industriji, gde su kreativni vizionari često u potrazi za onim pravim saradnicima koji će im pomoći da ostvare svoje ideje na najbolji mogući način.
U svetu filma, gde je konkurencija često veoma jaka, ovakve priče o nagovaranju glumaca mogu poslužiti kao inspiracija za mnoge mlade reditelje i umetnike. One podsećaju na važnost strpljenja, upornosti i sposobnosti da se prevaziđu prepreke kako bi se postigli snovi i ciljevi. Na kraju, svaki film je rezultat zajedničkog truda mnogih talentovanih pojedinaca, a Stiven Spilberg je savršeni primer kako se može uspeti čak i kada se naiđe na odbijanja.
