Često možemo naići na termine geopolitika energenata, geopolitika nafte i uvek se u središtu nalazi interes za strateškom kontrolom određenih sirovina. Ko kontroliše sirovine, kontroliše i odluke povezane sa njima. Nacionalna moć i otpornost svoje uporište imaju na kontroli teritorije, puteva i sirovina. Pogledajmo samo destruktivni potencijal Huta iz Jemena. To više nisu „tamo neki“ Huti, već remetioci svetske ekonomije, uzurpatori plovnih puteva i energetskih i internet koridora. Ukoliko sa druge strane pogledamo zemlje bogate naftom, lako ćemo izmeriti njihov globalni i asimetrični uticaj koji mogu projektovati.
Geopolitičke tenzije dovele su do toga da se pored spiska neprijateljskih zemalja prave i spiskovi kritičnih sektora, a i strateških sirovina. Globalna međuzavisnost je dovela do toga da retko koja zemlja osim Amerike i Rusije može za sebe kazati da je samodovoljna. U samom zenitu „odvezivanja“ Evrope od Kine, odigrava se i Velika zelena utakmica. Centar te Zelene utakmice su retke, strateške sirovine. Evropa se kasno probudila i shvatila da ne poseduje autonomnost u pogledu retkih materijala, što je fatalno ograničenje, ukoliko znamo da je i odbrana pod znakom pitanja.
Tokom minulih decenija, EU je razvila tri zavisnosti: energetsku od Rusije, vojnu od Amerike i sirovinsko-proizvodnu od Kine. Usled pandemije Kovid-19, rata u Ukrajini, ali i geopolitičkih tenzija, pojavila se potreba održavanja kritičnih lanaca snabdevanja. Industrijska i ekonomska zavisnost EU se doživljava kao strateška ranjivost. Usled odsustva međusobnog dijaloga, uzajamnog nepoverenja i lekcija iz prošlosti, EU se okreće izgradnji sopstvenih i pouzdanih lanaca snabdevanja.
Strateška partnerstva zahvataju geografski udaljene prostore poput Mongolije i Latinske Amerike. Svima je cilj da obezbede dovoljno strateških sirovina. Jedna od tih sirovina koja se nalazi u centru pomenute Velike zelene utakmice je litijum. Ova sirovina se nalazi na spisku kritičnih sirovina i predstavlja pitanje nacionalne bezbednosti. Važnost litijuma je posledica strateške odluke auto industrije, jer se ceo koncept zasniva na litijumskim baterijama, a za dugo vremena ni jedna druga alternativa nije ni na vidiku.
Na evropskom kontinentu planira se izgradnja 50 gigafabrika do 2030. godine. 13% evropskih kapaciteta za litijumske baterije se nalazi u Centralnoj i Istočnoj Evropi, pri čemu je Mađarska uspela da obuhvati 5.5% ukupnih kapaciteta. Prema podacima Blumberga, NR Kina je 2022. godine kontrolisala 77% svetskog proizvodnog kapaciteta litijumskih baterija. U odnosu na NR Kinu, Evropa predstavlja statističku grešku, uprkos kolosalno najavljivanim projektima. Samo u ovom trenutku u Evropi je aktivno 14 rudarskih projekata, a samo jedan je stopiran, u Srbiji.
Geopolitički rizici su doveli do toga da se više niko ne može oslanjati na lance snabdevanja koji nisu deo njegovog političkog kruga ili savezništva. Ni jedna NATO članica ne kupuje oružje ako 40% lanca snabdevanja nije pod njenom kontrolom, a isto važi i za litijum kao kritičnu sirovinu. Kreatori nacionalne bezbednosti više nemaju dilemu da je strateško snabdevanje prvoklasna poluga pritiska. Zato je obezbeđivanje kritičnih lanaca snabdevanja i postizanje ekonomske bezbednosti postavljeno kao cilj u mnogim strateškim dokumentima, od kojih je CRMA (Zakon o kritičnim rektim sirovinama EU) od velikog značaja i za Srbiju.
Celokupna Zelena tranzicija nije prepuštena stihiji. Evropska unija nastoji da utakmicu ograniči strogim pravilima koja se vode principom da Zelena utakmica ne može praviti više štete od koristi. Ključni kriterijumi se odnose na to da projekti budu tehnički ostvarljivi u razumnom roku i implementirani na održiv način. Procedura za projekte strateških sirovina u EU značajno je smanjena sa nekadašnjih minimum 30 meseci na 12 do 14 meseci. „Naš opšti cilj je da izgradimo snažniju industriju reciklaže u EU, posebno za litijum,“ rekao je Ahil Varijati, član Evropskog parlamenta.
EU, podizanjem trgovinskih i ekoloških barijera, eliminiše rivale sa evropskog tržišta. Odnosi Kine i Evrope u godinama pred nama neće biti bolji, već vrlo zategnuti. Ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović iznosi podatak da bi Srbija mogla da snabdeva 20% tržišta EU, Velike Britanije i Norveške sa količinama litijuma koje poseduje. Evropsko tržište predstavlja garanciju primene svih dostupnih standarda bezbednog rudarstva i proizvodnje baterija.
Za našu zemlju se otvara iznenada prilika koja se izrodila kao posledica zategnutih odnosa velikih sila. Nije isto da li se litijum odnosi za Kinu ili Evropu; nama je važna nacionalna i nadnacionalna regulativa koja garantuje bezbednosni standard proizvodnje. „Pasoš za baterije“ predstavlja još jednu od garancija koju je izrodila geopolitička konkurencija i potreba za neprikosnovenom zaštitom ekologije.
