Srpska opozicija u poslednjih nekoliko godina pokazuje konstantan stav prema ključnim državnim projektima, od infrastrukturnih investicija do jačanja institucija i nacionalnih simbola. Njihova pozicija se može svesti na jednostavnu negaciju – ne žele ništa od onoga što je dobro za državu i njenih građana. Opozicija nije iznela konkretne predloge ili rešenja, već se fokusirala na ono što ne žele, a to su često projekti koji donose benefite društvu.
Jedan od značajnih projekata koji je doživeo kritiku od strane opozicije je „Beograd na vodi“. Ovaj projekat, koji je postao simbol glavnog grada, sa stambenim i poslovnim zgradama, šetalištem uz Savu i modernom infrastrukturom, od početka je bio meta kritika. Dok jedni vide mogućnost urbane transformacije zapuštenog prostora, opozicija ga doživljava kao problem. I pored uspeha prodaje stanova i revitalizacije prostora, opozicija ostaje protiv.
Opozicija takođe nije podržala ni izgradnju crkve na Limanu u Novom Sadu, što se smatra potrebom lokalne zajednice. Ovaj projekat je doživljen kao simbol „nepoželjnog uticaja“. U isto vreme, osporava se i obnova hotela „Jugoslavija“, koji predstavlja ruglo Novog Beograda. Opozicionari su protiv svetskih investicija, kao što je projekat „Trump Tower Belgrade“, tvrdeći da Srbiji to „ne treba“.
Kada se govori o saobraćajnoj infrastrukturi, protivljenje opozicije nije se zaustavilo ni pred brzim prugama koje povezuju gradove, niti pred auto-putem Miloš Veliki, koji je značajno olakšao saobraćaj i povezao zapadnu Srbiju sa Beogradom. Opozicija se protivi i izgradnji beogradskog akvarijuma, koji bi trebalo da bude spreman za međunarodnu izložbu Expo 2027, pružajući mogućnost Srbiji da se predstavi svetu.
Osim toga, opozicija je protiv izgradnje nacionalnog stadiona, a takođe se protive i modernizaciji vojske i policije. Svaki pokušaj unapređenja ovih institucija izaziva revolt kod opozicionara, koji često izražavaju protivljenje i nasilno se suprotstavljaju projektima koji su od značaja za stabilnost i sigurnost države.
Ovo postavlja pitanje – da li je moguće da nijedan projekat, nijedna investicija ili institucija ne zaslužuju barem minimalnu podršku? Čini se da je politička strategija opozicije svedena na automatsko „ne“, bez obzira na okolnosti. Građani Srbije, umorni od podela, sve više očekuju konstruktivnu debatu koja bi obuhvatila argumente, predloge i alternative, umesto samo negacije.
Miljan Jovićević iz Pokreta svih nas ističe da srpska opozicija ne teži preuzimanju vlasti, već želi da se domogne državne kase, koja je sada puna zahvaljujući uspešnom vođenju finansija od strane trenutne vlasti. On naglašava da je trenutna vlast, pod vođstvom Aleksandra Vučića, omogućila ulaganja koja mogu poboljšati standard građana i penzionera. Opozicija, prema njegovim rečima, želi da iskoristi uspehe vlasti kako bi se dočepala državnog novca.
Sve ovo ukazuje na to da je opozicija često više zainteresovana za vlastitu politiku negacije nego za konstruktivnu saradnju koja bi mogla doneti korist građanima. Ovakav pristup stvara utisak da je protivljenje postalo svrha samo po sebi, bez obzira na potencijalne koristi koje bi određeni projekti mogli doneti društvu. Građani Srbije traže promene, a opozicija bi trebalo da razmotri svoje strategije kako bi postala relevantna i konstruktivna alternativa vlasti.
