Rada Jovanović (61), koja je 2021. godine ubila svog muža Đorđa Jovanovića (74) u stanu na Čukarici, preminula je pre nekoliko meseci u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Ona je bila smeštena u ovu ustanovu nakon što je Viši sud proglasio da je kriva i izrekao joj meru obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja. Veštaci psihijatri su tada utvrdili da je njena duševna bolest bila teška i hronična, što je ukazalo na to da će vremenom napredovati, a lečenje može samo da ublaži njene psihotične simptome.
Ova situacija nije usamljen slučaj. U poslednjim godinama, nekoliko ubistava koja su izazvala šok u javnosti, počinili su ljudi sa duševnim bolestima koji su nakon zločina smešteni u zatvorsku bolnicu. David Dudić je 2021. godine ubio svoju babu Desanku, Davor Prica je 2022. godine ubio majku Katarinu, a Ivan Nikitović je iste godine usmrtio kolegu Stefana Milenkovića. U Zemunu je Milorad Marić ubio ujnu Jagodu Simić, dok je Đorđe Marić na Voždovcu ubio svoju majku Dobrinku. Najnoviji slučaj je ubistvo Dejana Vrzića, kojeg je 2023. godine ubio njegov sin Filip, što je dodatno uzrujalo javnost.
U slučajevima gde su ubice smeštene na lečenje, ako se njihovo stanje stabilizuje i terapija daje dobre rezultate, postoji mogućnost da budu pušteni na lečenje izvan bolnice. Ova praksa često izaziva revolt među članovima porodica žrtava, koji teško prihvataju da ubice, koje su bile neuračunljive u trenutku zločina, mogu ponovo biti na slobodi. Dudić, Prica, Nikitović, Vrzić i oba Marića i dalje su u Specijalnoj zatvorskoj bolnici, a njihovo stanje nije napredovalo dovoljno da bi se opravdalo ukidanje bolničkog lečenja.
Prema rečima portparola Višeg suda u Beogradu, Ivone Čogurić, sud je obavezan da na svakih devet meseci ispita potrebu za lečenjem i čuvanjem u zdravstvenoj ustanovi. U slučaju da lekar utvrdi da je prestala potreba za lečenjem, sud može preispitati meru i odrediti otpuštanje okrivljenog.
Psihijatar Svetislav Mišković objašnjava da su kod osoba koje su počinile teške zločine u pitanju hronične duševne bolesti koje zahtevaju doživotno lečenje i redovno korišćenje terapije. Svaki slučaj je jedinstven, a kod nekih osoba može doći do pogoršanja bolesti uprkos redovnom uzimanju lekova. Za izlazak iz bolnice, važno je da osoba ima podršku porodice koja će se brinuti o njoj, što mnogi od njih nemaju zbog zločina koje su počinili ili zbog straha porodice.
U slučajevima gde takvi pojedinci nemaju porodicu ili su njihovi bliski srodnici preminuli, Centri za socijalni rad mogu odrediti trajni smeštaj u ustanovama kao što su Zavod za smeštaj odraslih „Mala pčelica“ u Kragujevcu ili slične ustanove. Mišković ukazuje na to da postoji nedostatak mesta za smeštaj van zatvora, posebno za adolescente koji su počinili zločine.
Takođe, neki pojedinci nikada ne izlaze iz bolnice jer ne mogu da kontrolišu svoju duševnu bolest van bolničkih uslova. Kada se nakon počinjenog zločina oglašavaju krivim, sud im ukida poslovnu sposobnost. Ova poslovna sposobnost se procenjuje svake tri godine i može se delimično vratiti, omogućavajući im da raspolažu svojim novcem, ali ne i imovinom.
U zaključku, slučajevi ubistava počinjenih od strane osoba sa duševnim bolestima i njihovo lečenje u zatvorskim bolnicama predstavljaju složen problem sa mnogim etičkim i pravnim pitanjima. Javnost često nije spremna da razume razliku između zločina i mentalnog stanja počinioca, što dodatno otežava situaciju za sve uključene strane.
