Kada se u javnosti pomene spaljivanje otpada, prva asocijacija je obično dim koji kulja sa deponija, neprijatan miris i slika procesa koji deluje prljavo i haotično. Međutim, moderna energana za termalni tretman otpada ne liči na takve prizore. Ovaj proces je pre svega industrijski, sa jasnim pravilima, tehnologijom koja se meri senzorima i filtrima, i bezbednosnim standardima koji su u mnogim evropskim zemljama stroži od onih koji važe za klasične industrijske pogone.
Novi Zakon o upravljanju otpadom u Srbiji, koji je nedavno usvojen, donosi promene u pristupu otpadu. Radna grupa koja je radila na ovom zakonu usvojila je ideju da otpad može biti resurs, ali samo za deo koji nije opasan i koji više nema reciklažnu vrednost. Zakon precizno definiše mogućnost uvoza i korišćenja goriva dobijenog preradom neopasnog komunalnog i industrijskog otpada, uključujući materijale poput plastike, papira, tekstila koji više nisu upotrebljivi, kao i drveni otpad, gumu i kožu.
U Evropskoj uniji, goriva dobijena iz otpada, kao što su RDF (Refuse Derived Fuel) i SRF (Solid Recovered Fuel), koriste se u energetici, cementnoj i proizvodnoj industriji. Ova goriva nastaju preradom nereciklabilnih frakcija neopasnog otpada i omogućavaju smanjenje količine otpada na deponijama, dok istovremeno proizvode energiju uz manji ugljenični otisak. Praksa u EU pokazuje da se spaljivanjem RDF-a ne „spaljuje budućnost“, već se zatvara rupa u sistemu reciklaže i otvara stabilan izvor energije.
Podaci Evropske komisije pokazuju da oko 500 postrojenja u EU danas proizvodi energiju kroz termalni tretman RDF-a i drugih oblika neopasnog otpada. U 2023. godini iskorišćeno je oko 58 miliona tona ovog otpada za dobijanje energije. Ovi procesi nisu marginalni, već predstavljaju ozbiljnu industriju koja se uklapa u zelene politike Evropske unije. Članovi radne grupe, uključujući predstavnike Privredne komore Srbije i privatnih kompanija, istakli su da ovaj resurs doprinosi smanjenju emisija CO₂, što je u skladu s klimatskim ciljevima i nacionalnim interesom Srbije da diversifikuje izvore energije i smanji zavisnost od deponija i uvoza klasičnih goriva.
Važno je naglasiti da energane imaju jasne granice u vezi s materijalima koji se mogu spaljivati. Opasne hemikalije, baterije, elektronski otpad, azbest, eksplozivni i radioaktivni materijali ne mogu se tretirati u standardnim spalionicama, već u posebnim sistemima za obradu opasnog otpada. Materijali kao što su medicinski otpad, mulj i specijalni slučajevi termalnog tretmana takođe se obrađuju u strogo kontrolisanim uslovima, kako bi se osigurala bezbednost i zaštita životne sredine.
Kada se uspostavi sistem, koristi imaju i industrija i građani. Ideja je da se umesto gomilanja otpada na deponijama, otpad spaljuje, čime se dobijaju toplotna i električna energija. Ovaj proces bi smanjio zagađenje i dugoročno eliminisao troškove upravljanja otpadom. Evropska unija tretira termalni tretman kao dopunsku infrastrukturu tamo gde reciklaža nije moguća, a Srbija se sada suočava s izazovom rasta količine nereciklabilnog otpada i potreba za energetskom sigurnošću.
Termalni tretman neopasnog otpada kroz RDF nije zamena za reciklažu, već dodatak sistemu tamo gde reciklaža prestaje ili nije moguća. Iskustva iz Evrope i argumenti domaće stručne javnosti pokazuju da, kada se proces postavi prema standardima, otpad postaje stabilan izvor energije, deponije se smanjuju, a emisije CO₂ padaju. Na kraju, praksa bi trebala da se zasniva na potrebama životne sredine, a ne samo na zakonodavstvu, s obzirom na to da su naši gradovi preopterećeni otpadom.
