Zaposleni u zatvoru Padinska Skela, Saša Popović i Ljubiša Nišić, svedočili su na suđenju kolegama, doktorki Vesni Sredojević i čuvarima Slađanu Kovačeviću, Dušanu Komazecu, Zoranu Krstiću i Stefanu Pavloviću, koji su optuženi za nesavesno postupanje u službi. Optuženi su zato što nisu primetili da zatvorenika Stanimira Brajkovića (74), koji je izdržavao 30 dana prekršajne kazne, zlostavljaju trojica cimera u ćeliji, što je dovelo do njegovog smrtnog ishoda 4. februara 2024. godine.
Popović, načelnik Službe za tretman, izjavio je da je sutradan posle Brajkovićeve smrti saznao o njegovom preminuću. U početku su smatrali da je preminuo zbog srčanih problema, s obzirom na to da je prilikom dolaska u zatvor prijavio da ima srčane probleme i da je imao moždani udar. Međutim, obdukcija je pokazala da je preminuo od posledica zlostavljanja. Popović je istakao da praksa nalaže da zdravstvena služba obavesti nadredjene o svakoj povredi zatvorenika, što se nije desilo, zbog čega je podneo disciplinsku prijavu protiv doktorke Sredojević i tehničara Miroslava Stojanovića.
Doktorka Sredojević je 3. februara 2024. godine primetila povrede kod Brajkovića i savetovala mu je da leži. Popović smatra da je ona trebala odmah da izvesti nadredjene o njegovom ozbiljnom zdravstvenom stanju, kako bi se preduzele odgovarajuće mere. Ovaj incident je podigao pitanje odgovornosti svih zaposlenih u zatvoru i njihove obaveze prema zatvorenicima.
Advokat Vuk Tufegdžić, koji brani jednog od okrivljenih, zatražio je od suda da istraži ko je osudio Brajkovića, napominjući da je on poslat u zatvor zbog jedne bačene petarde. Tufegdžić je ukazao na važnost svedočenja prekršajnog sudije, ističući da je to moglo uticati na tragičan ishod.
Popović je bio kritičan prema nekim odlukama uprave zatvora, posebno prema odluci tadašnjeg upravnika Bukvića, koji je rasporedio sve prekršajne zatvorenike u zatvoreno odeljenje. Ova raspodela, prema njegovim rečima, često je dovodila do pretrpanosti zatvora, što je otežavalo nadzor nad zatvorenicima.
Drugi svedok, Ljubiša Nišić, koji je radio na poslovima organizacije dežurne službe, naveo je da je 25. januara 2024. godine primio informaciju o Brajkovićevim povredama. On je svedočio da je Brajković tvrdio da nije bilo maltretiranja i da je povredjen usled pada. Nišić je dodao da je 27. januara bio u obilasku odeljenja i da nije saznao ništa novo o Brajkoviću.
Nišić je takođe napomenuo da su noću uslovi u zatvoru mirni i da se može čuti pomeranje stolica i razgovor zatvorenika. On je istakao da je komandir obavezan da prolazi hodnikom minimum osam puta između 22 i 6 časova, ali da ne otvara vrata kako ne bi remetio san zatvorenika. Ovo ukazuje na moguće propuste u nadzoru i zaštiti zatvorenika.
Slučaj Stanimira Brajkovića otvara važna pitanja o odgovornosti i funkciji zatvora u zaštiti svojih zatvorenika. Zlostavljanje unutar zatvora ne samo da predstavlja ozbiljan problem, već i izaziva sumnju u integritet i efikasnost sistema zatvorske službe. Ove svedočenja mogu dovesti do promene u načinu na koji se zatvorenici tretiraju i kako se sprovode zakoni koji osiguravaju njihovu sigurnost.
Na kraju, ovaj tragičan događaj zahteva sveobuhvatnu analizu i reforme u sistemu zatvorskog nadzora kako bi se sprečili slični incidenti u budućnosti. Odgovornost za sigurnost zatvorenika ne leži samo na čuvarima, već i na zdravstvenim radnicima i upravi zatvora, koji moraju raditi zajedno kako bi obezbedili bezbedno okruženje za sve zatvorenike.
