Međunarodni dan maternjeg jezika se obeležava svake godine 21. februara, s ciljem da se poveća svest o značaju očuvanja maternjeg jezika i pisma, koji predstavljaju bitan deo identiteta, kulture i tradicije naroda. Ova praksa datira još od 1999. godine kada je uspostavljena od strane UNESCO-a, a Generalna skupština Ujedinjenih nacija je potvrdila ovu rezoluciju. Srbija se 2006. godine pridružila Evropskoj povelji o regionalnim ili manjinskim jezicima, čime je preuzela obavezu da štiti sve manjinske jezike koji se tradicionalno koriste na njenoj teritoriji.
Nataša Sekulović, master filolog srpskog jezika i književnosti, ukazuje na to da Međunarodni dan maternjeg jezika nije samo formalna proslava, već podsećanje na obavezu čuvanja i negovanja jezika kroz svakodnevnu upotrebu. Ona naglašava da očuvanje srpskog jezika u dijaspori nije samo sentimentalna obaveza, već svesna kulturna strategija. Prva generacija iseljenika oseća tu vezu instinktivno, dok druga i treća generacija moraju da razumeju njen značaj. Prema njenim rečima, narod ne nestaje kada se iseli, već kada prestane da govori vlastitim jezikom. Postojanje srpske reči, čak i na daljinu, održava vezu s domovinom.
Sekulović ističe da Srba van granica Srbije ima gotovo koliko i u samoj Srbiji, što čini jezik ključnim pitanjem identiteta i kulturnog kontinuiteta. Mnoge porodice u dijaspori suočavaju se s izazovima dvojezičnosti. Deca odrastaju u sredini gde se govori drugi jezik, što može uticati na njihov odnos prema srpskom jeziku. Roditelji često podstiču svoju decu da savladaju jezik zemlje u kojoj žive, što može dovesti do situacije da srpski jezik postane manje prisutan.
Nataša Sekulović je autor knjige „Srbija širom sveta“, koja sadrži priče njenih učenika iz dijaspore koji uče srpski kao zavičajni jezik. Na osnovu ovog rada planira se i nova platforma koja će pružiti prostor za decu iz dijaspore i Srbije da se sreću, uče i neguju srpski jezik, kulturu i tradiciju. Ova platforma će omogućiti svakodnevnu inspiraciju i razmenu kroz društvene mreže.
Istraživanja iz oblasti dvojezičnosti pokazuju da negovanje jezika porodičnog nasleđa doprinosi stabilnijem identitetu i emocionalnoj ravnoteži. Sekulović navodi da se rad s decom iz dijaspore odvija kroz online nastavu i radionice koje povezuju učenike iz različitih zemalja. Ove virtuelne učionice omogućavaju deci iz Evrope, Amerike i Kanade da razgovaraju na srpskom jeziku, čitaju i postavljaju suštinska pitanja, čime se jezik postavlja kao temelj unutrašnje sigurnosti.
Na kraju, zanimljivo je napomenuti da je „vampir“ jedina srpska reč koja je prihvaćena u brojnim svetskim jezicima. Srpski je jedini evropski jezik koji koristi dva pisma, a u njemu se nalazi više od 7.000 turskih reči. Najduža reč u srpskom jeziku ima čak 29 slova: antisamoupravnosocijalistički. Ove činjenice dodatno naglašavaju bogatstvo i raznolikost srpskog jezika.
