Stanimir Brajković je preminuo u zatvoru 4. februara 2024. godine, a uzrok smrti bio je, prema prvim informacijama, izlijevanje krvi u mozak. Ove informacije su iznete tokom suđenja zatvorskim čuvarima i medicinskom osoblju koje je bilo uključeno u njegovu negu. Tadašnji upravnik zatvora, Vladimir Bukvić, potvrdio je da je Brajković bio u lošem zdravstvenom stanju pri dolasku u zatvor, pa je imao povrede na telu koje su nastale usled pada.
Tokom suđenja, Bukvić je svedočio o okolnostima u kojima je Brajković bio smešten. On je naveo da su trojica cimera iz njegove ćelije, koji su kasnije osuđeni za teško ubistvo, zlostavljali i prebijali Brajkovića, što je rezultiralo njegovom smrću. Brajković je bio ranije preživeo moždani udar i imao je poteškoće u kretanju, što ga je činilo ranjivim u zatvorskom okruženju.
Jedan od ključnih problema koji je Bukvić istakao bio je nedostatak kontrole nad zatvorenim delom zatvora. Od njegovog dolaska na mesto upravnika 2018. godine, zatvorenici su se kretali bez ikakvih ograničenja, što je doprinelo nasilju. Bukvić je naglasio da su prekršajno osuđeni zatvorenici često bili nasilni, iako se na prvi pogled činilo da su to „laki“ zatvorenici.
Brajkovićev sin, Zoran, svedočio je o susretu sa Bukvićem kada je došao po očeve stvari, gde mu je Bukvić tvrdio da je njegov otac preminuo od srčanog udara, što je kasnije ispostavilo da nije tačno. Bukvić je negirao da se lično sreo sa Zoranom i rekao da je u takvim situacijama običaj da se porodice sretnu sa načelnikom za tretman, a ne sa upravnikom.
Tokom suđenja, Bukvić je takođe govorio o načinu na koji su zatvorenici smešteni u ćelije, ističući da je cilj bio da se stariji zatvorenici stave zajedno sa mlađima kako bi im ovi pružili pomoć. Međutim, on je priznao da je Brajković trebao biti smešten u bolesničku sobu, s obzirom na njegovo zdravstveno stanje.
Bukvić je komentarisao da su zlostavljanja i nasilja u zatvorima česta, ali da su žrtve često primorane da ćute o tome. On je ukazao na problem detekcije nasilja u zatvoru, naglašavajući da je veoma teško otkriti šta se dešava u sobama zatvorenika, jer se zatvorenici često utišavaju kada primete da se čuvari približavaju.
Iako je Bukvić tvrdio da je redovno sprovodio nadzor nad zaposlenima, on je takođe naveo da je došlo do pritisaka na zaposlene da promene svoja svedočenja nakon Brajkovićeve smrti. On je istakao da su problemi u zatvoru često rezultat lenjosti i nemara zaposlenih, a ne nužno i zle namere.
U zaključku, slučaj Stanimira Brajkovića otvara mnoga pitanja o sistemu zatvorske zaštite u Srbiji. Njegova smrt ukazuje na ozbiljne propuste u nadzoru i zaštiti zatvorenika, posebno onih koji su ranjivi zbog zdravstvenih stanja. S obzirom na svedočenja i dokaze iznesene na suđenju, može se postaviti pitanje koliko su zatvorski čuvari i medicinsko osoblje svesni svojih dužnosti prema zatvorenicima i koliko su spremni da zaštite njihove živote. Brajkovićeva smrt može biti samo jedan od mnogih alarmantnih slučajeva koji ukazuju na potrebu za reformom zatvorskog sistema u Srbiji.
