Ovo svedočenje je izrečeno u Sudu za ratne zločine u Beogradu tokom suđenja u odsustvu četvorici hrvatskih oficira, koji su optuženi za naredbu napada na kolone srpskih izbeglica 7. i 8. avgusta 1995. godine na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti u Bosni i Hercegovini. Predrag Grubor, tadašnji policajac u Bosanskom Petrovcu, opisao je stravične scene koje je video tokom tog dana. Prema njegovim rečima, kada je stigao na mesto događaja, video je dim, gori šleper, nekoliko automobila, kao i ljudske ostatke u vozilima.
Grubor je objasnio da su tog dana bile organizovane dve velike izbegličke kolone koje su se spajale na raskrsnici u Petrovcu. Ljudi su bežali od sukoba u Kninskoj krajini, a Grubor je regulisao saobraćaj kako bi olakšao prolaz. On je primetio vojni avion koji je leteo nisko, a ubrzo nakon toga dobio je naredbu da se uputi na mesto incidenta, gde je bombardovana civilna kolona. Istakao je da je kolona bila civilna, iako su se među izbeglicama nalazili i vojnici koji su napustili vojsku.
Drugi svedok, Miroslav Knežević, koji je bio uključen u Civilnu zaštitu, prevezao je ranjene ljude do bolnice. On je opisao kako je čuo detonaciju i potom se probijao do mesta događaja, gde je zatekao haos – ljude u panici, zapaljene automobile i delove vozila razbacane svuda unaokolo. Knežević je takođe svedočio o ranjenicima koje je prevozio, uključujući jednog dečaka koji nije mogao da progovori.
Penzionisani vojni pilot Stanko Ristić je takođe svedočio o svojim iskustvima. On je letao helikopterom kako bi dostavio pomoć ljudima u kolonama. Iako je primetio hrvatski „mig 21“, nije mogao da potvrdi da je avion dejstvovao po koloni izbeglica. Ristić je naglasio da su njihovi helikopteri imali oznake crvenog krsta, što je ukazivalo na humanitarnu misiju.
Sva tri svedoka su opisala strašne scene i stradanja ljudi u tom periodu. Grubor je govorio o ljudskoj patnji i očaju koji je video, dok je Knežević svedočio o ranjenicima i njihovim potrebama za pomoći. Ristić je dodao da je bilo veoma opasno leteti u tom području, ali je osećao odgovornost da pomogne onima koji su se našli u nevolji.
Ovi događaji su deo šireg konteksta ratnih zločina koji su se dogodili tokom rata u Bosni i Hercegovini. Suđenje protiv hrvatskih oficira je deo procesa pravde i odgovornosti za zločine počinjene tokom sukoba. Ove svedočenja služe kao podsećanje na strahote rata i na potrebu za pravdom za žrtve.
Rat u Bosni i Hercegovini, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, ostavio je duboke ožiljke na društvu i porodicama koje su izgubile svoje najmilije. Mnogi ljudi su postali izbeglice, a ratni zločini su značajno uticali na međunacionalne odnose u regionu. Suđenja za ratne zločine, kao što je ovo u Beogradu, imaju za cilj da donesu pravdu, ali i da pruže priliku za suočavanje sa prošlošću.
Dok se svet seća ovih događaja, važno je nastaviti razgovor o pomirenju i izgradnji budućnosti u kojoj će se poštovati ljudska prava i dostojanstvo svih ljudi, bez obzira na etničku pripadnost. Samo kroz razumevanje i priznavanje prošlih grešaka možemo raditi na tome da se slični zločini nikada više ne ponove.
