Pisac Branko Anđić je nedavno istakao značaj tanga, opisavši ga kao mnogo više od obične igre. Prema njegovim rečima, tango je posebna kultura koja se prepliće sa muzikom, književnošću i nostalgijom. U razgovoru sa Tanjugom, Anđić je govorio o svojoj knjizi „Milonga strasnih senki: I to je tango“, koju je priredio zajedno sa profesorkom Ksenijom Bilbijom. Knjiga je inspirisana bogatom tradicijom tanga i uključuje dela značajnih autora poput Borhesa, Kortasara i Onetija, koji su kroz svoje radove istraživali ovu fascinantnu temu.
Anđić je naglasio da tango predstavlja više od plesa, posebno kada se doživi u svom izvornom kontekstu, kao što su Argentina ili Urugvaj. On ga vidi kao posebnu kulturu koja oblikuje način na koji ljudi razumeju život i interaguje sa muzikom. U tom smislu, tango je više od umetnosti; to je način života. Posebnu pažnju Anđić je posvetio i instrumentu koji je ključan za tango – bandoneonu, koji je skoro isključivo povezan sa ovom muzičkom formom.
Jedan od ključnih aspekata tanga, prema Anđiću, jeste njegova sposobnost da opstane i da privuče ljude čak i više od jednog veka nakon što je postao popularan. Ova mističnost i nostalgija čine tango idealnim oblikom eskapizma za mnoge ljude. U Srbiji, Beograd se pokazao kao važan centar tanga, sa brojnim mestima gde se ovaj ples praktikuje svakodnevno, a ne samo povremeno. Anđić tvrdi da oko 10.000 ljudi u Beogradu igra tango, što je značajan broj za grad koji nije u osnovi latinoamerički.
Tango je, prema Anđićevim rečima, urbana kultura koja je nastala u gradovima Buenos Ajresa i Montevidea tokom velikih talasa doseljenika. Iako su mnogi verovali da su prvi igrači tanga bili gauči, istina je da je tango duboko urbana i periferijska kultura koja se razvijala u gradskim sredinama. Anđić se osvrnuo na to kako je tango bio izvor emocija i nostalgije, često povezan sa sećanjima na domovinu, porodicu ili neostvarene ljubavi.
U knjizi „Milonga strasnih senki“, Anđić i Bilbija predstavljaju različite aspekte tango kulture kroz 24 priče i pojma, među kojima se ističe i kult majke. Nostalgija u tangu se često reflektuje u pesmama koje govore o porodici koja je daleko. Tango, prema Anđiću, nije samo ples, već svojevrsna umetnost koja spaja ljude bez obzira na socijalni status. On navodi primer jednog grobara iz Buenos Ajresa koji, iako radi teški posao, u slobodno vreme postaje cenjeni igrač tanga, pokazujući da tango briše društvene razlike.
Anđić je naglasio da tango nosi emocije koje nisu uvek povezane sa tugom, već pre sa lepotom sećanja i čežnje. Iako je tango nastao u siromašnim slojevima društva, on je postao visoko estetizovana forma umetnosti sa svojom specifičnom ikonografijom i senzualnošću. Tango ne može biti zamenjen tehnologijom ili virtuelnim iskustvima jer zahteva neposrednu interakciju i hrabrost, a bliskost između partnera je ključna.
Osim toga, Anđić je govorio o tradiciji pozivanja na ples, poznatoj kao cabeceo, što predstavlja suptilan način komunikacije između igrača. Mnogi ljudi otkrivaju tango u trenucima kada žele da promene nešto u svom životu, a ova igra predstavlja savršenu priliku za to.
Na kraju, Anđić je naveo da su ideju za knjigu dobili nakon istraživanja tango scene u Buenos Ajresu i razgovora sa ljubiteljima tanga u Srbiji, koji su ukazali na nedostatak literature o ovoj temi. Tako je nastala „Milonga strasnih senki“, koja nastoji da obogati razumevanje tanga i njegovu kulturu.
