Na portalu Peščanik objavljen je tekst pod naslovom „Prvi maj, zborovi i Crveni Kmeri“, u kome autor Stevan Filipović, reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), iznosi svoje stavove o aktuelnim studentskim protestima i blokadama. Filipović kritikuje studente koji su se odlučili za politizaciju i optužuje ih za „lažno jedinstvo“, ističući da su se unutar studentske zajednice pojavile duboke podele.
U uvodu svog teksta, Filipović naglašava kako su događaji u Kragujevcu i Nišu jasno pokazali razlike među studentima. Dok su neki studenti, kako navodi, rizikovali svoje zdravlje da bi sprečili eskalaciju nasilja, drugi su se, prema njegovim rečima, trudili da izbegnu političku artikulaciju problema. On postavlja pitanje koliko je čitalaca svesno tih razlika, posebno nakon događaja koji su se odigrali 15. marta u Beogradu.
Filipović dalje objašnjava da su se na njegovom fakultetu jasno profilisale dve grupe studenata. Prva grupa, prema njegovim rečima, razume da je jedino rešenje smena trenutne vlasti, dok druga grupa forsira zborove i promenu sistema umesto promene režima. On izražava zabrinutost da bi ovakva podeljenost mogla oslabiti studentski pokret i njegove zahteve.
U još jednom kontroverznom delu svog teksta, autor optužuje pojedine fakultete u Beogradu, tvrdeći da su njihovi plenumi postali instrument vlasti. On tvrdi da su određene ćelije ekstremista sa Filozofskog, Filološkog fakulteta i FON-a direktno u službi vladajuće stranke, Srpske napredne stranke (SNS). Prema Filipoviću, ovi plenumi sabotiraju svaku odluku koja bi mogla dovesti do mirnog rešenja krize, a istovremeno se bave opstrukcijom studentskih zahteva.
Filipović ističe da su studentski protesti postali manipulativni, a da su njihovi zahtevi pali u drugi plan zbog delovanja nekih organizovanih grupa. On se osvrće na okupljanje koje se desilo na Prvi maj, smatrajući ga simbolom razočaranja građana koji su izgubili nadu u promene. Takođe, izražava zabrinutost da će ovakve podeljenosti i opstrukcije dovesti do pada entuzijazma među studentima i građanima, što je, kako veruje, i bio cilj određenih aktera.
U zaključku, Filipović poziva na otvorenost i iskrenost u komunikaciji, naglašavajući da je došlo vreme da se istina o stanju u društvu javno konstatuje. On poziva studente da prepoznaju razlike među sobom i da se zalažu za jedinstvo u borbi protiv trenutnog režima, umesto da se bave unutrašnjim sukobima koji samo oslabljuju njihov položaj.
Kroz svoj tekst, Filipović postavlja važna pitanja o jedinstvu i ciljevima studentskog pokreta, kao i o ulozi pojedinih fakulteta u političkom životu Srbije. Njegov poziv na akciju i promišljanje o pravim vrednostima i ciljevima može biti inspiracija za mnoge studente koji se bore za promene u društvu. U svetlu trenutnih političkih prilika, ova rasprava o studentskoj solidarnosti i političkom angažmanu može doneti nova previranja i preispitivanja u redovima mladih aktivista.
