Dušan Stojanović, dramski pisac iz Beograda, nedavno je otkrio svoje planove za pisanje duodrame koja će obeležiti značajne ličnosti srpske nauke, Nikolu Teslu i Mihaila Pupina. Ova duodrama će se fokusirati na njihov poslednji susret, koji se prema verovanjima odigrao 1935. godine, pred kraj Pupinovog života. Stojanovića posebno intrigira priča da su se Tesla i Pupin tada pomirili i razgovarali o temama koje su ostale nepoznate.
Stojanović je istakao da ga zanima šta je moglo da ih muči, s obzirom na to da je Tesla u svojoj autobiografiji predvideo mnoge stvari koje se danas dešavaju. Oseća da je Tesla smatrao da čovečanstvo nije spremno za znanje koje su on i Pupin mogli da ponude. Radnju duodrame planira da smesti u mart 1935. godine, u vreme njihovog poslednjeg susreta, neposredno pre Pupinove smrti, a posebno ga fascinira datum 12. mart, kada je Pupin preminuo, jer se tog datuma mnogo ranije u životu otisnuo na put za Ameriku.
Pored duodrame, Stojanović je započeo rad na dokumentarcu o rok bendu „Atomsko sklonište“, koji ove godine obeležava pola veka postojanja. Kako je rekao, film će trajati između 50 i 60 minuta, a biće snimljena i serija kako bi se ispričala kompletna priča o bendu. Stojanović je naglasio da je „Atomsko sklonište“ kroz svoje pesme upozoravalo na opasnosti rata, nuklearnog naoružanja i zagađenja, a smatra da su ti problemi i dalje aktuelni.
Govoreći o značaju benda, Stojanović je ukazao na to da su njihovi tekstovi nosili poruke koje su relevantne i danas. Njegova saradnja sa članovima benda omogućila mu je da razume njihovu umetnost i doprinos kulturnoj sceni. Naglasio je da je važno da muzika „Atomskog skloništa“ inspiriše nove generacije i podstakne ih na stvaranje.
Stojanović je takođe pisao biografiju o Draganu Nikoliću, naglašavajući da je on bio umetnik čija ličnost nije mogla biti potpuno sagledana samo kroz njegove filmske i pozorišne uloge. Nikolić je, prema njegovim rečima, imao mnoge profesionalne želje, uključujući i snimanje filma „Kad su cvetale tikve“, koji nikada nije realizovan. Stojanović smatra da je to predstavljalo gubitak za srpsku kinematografiju.
U razgovoru o glumačkom pozivu, Stojanović je istakao da su glumci veoma senzibilna bića koja prolaze kroz kompleksne procese pripreme za svaku ulogu. Kao primer je naveo Miloša Bikovića, za kojeg smatra da izuzetno ceni svoj rad i posvećenost. Stojanović je naglasio da je teško razumeti sa čim se glumci suočavaju na dnevnom nivou, ali je Biković primer profesionalizma i mirnoće u obavljanju svojih obaveza.
Stojanović se osvrnuo i na Nebojšu Glogovca, govoreći o njegovom talentu koji nije bio u potpunosti prepoznat dok je bio među njima. Ocenio je da je Glogovac bio umetnik koji se pojavljuje jednom u stotinu ili dvesta godina. Na kraju, Stojanović je istakao promene u percepciji umetnosti i gubitak pažnje publike prema pozorištu, naglašavajući da bi publika trebala da pokaže više poštovanja prema glumcima i njihovom radu.
U zaključku, Stojanović veruje da umetnost i dalje ima moć da obogati život pojedinca, te da je cilj umetnosti da pruži iskustvo i podstakne razmišljanje, čak i ako samo jedna osoba iz publike ode bogatija za neko novo iskustvo. Ova posvećenost umetnosti i njenim nosiocima odražava se kroz njegov rad i njegove buduće projekte.
