Alem Kurti, Albanac poznat kao simbol Martovskog pogroma iz 2004. godine, preminuo je u teškim mukama. Preminuo je u Podujevu, gde je tokom pogroma oskrnavio Crkvu Svetog Andreja, bacivši krst na tlo. Njegova smrt, uzrokovana rakom koji mu je uništio jetru i pluća, izazvala je podeljene reakcije među stanovnicima.
Prema rečima meštana, Alem je pre smrti patio od nesnosnih bolova, a njegovi najbliži, uključujući sestru i roditelje, takođe su se suočavali s teškim zdravstvenim stanjima. Smrt se doživljava kao spasenje, s obzirom na bolove koje je trpeo.
Vest o njegovoj smrti brzo se proširila, a crkveni lideri su bili suočeni sa pitanjima vernika o tome da li je to Božja kazna. Protojerej-stavrofor Trajan Kojić citirao je Njegoša, naglašavajući da ne možemo znati da li je smrt bila kazna ili nagrada. Njegov postupak ostao je urezan u sećanje onih koji su bili svedoci događaja tokom pogroma.
Paroh Velja Stojković smatra da je Alemova smrt rezultat Božje kazne. On je istakao da je Alem bio inicijator mnogih zlodela tokom pogroma i da je ova situacija opomena za sve koji bi želeli da ponove slične postupke.
Martovski pogrom 2004. godine ostavio je dubok trag na Kosovu. U tom nasilju učestvovalo je oko 50.000 Albanaca, dok je 4.012 Srba proterano, a 19 osoba ubijeno, od čega osam Srba. Oštećeno je 100 crkava i drugih verskih objekata, a brojni Srbi su izgubili svoje domove. Ove brojke govore o razmerama tragedije koja se dogodila.
Od Kurtijeve smrti, neki Albanci su se bojali da priđu pravoslavnim svetinjama, strahujući od kletve. Stojković je naglasio da nije jedini koji smatra da je Božja kazna stigla Alemu, ističući da su i drugi koji su oskrnavili svetinje preminuli u mukama.
Osim lične tragedije, pogrom je izazvao i kolektivnu traumu među srpskim stanovništvom na Kosovu. Rada Vujović, koja je preživela taj period, opisuje kako su Srbi bili zatvoreni u zgradu Unmik policije, s naređenjem da ne izlaze. Situacija je bila kritična, a mnogi su se suočili s nasiljem i strahom za svoje živote.
Neposredni povod za pogrom bio je lažan izveštaj o utapanju albanskih dečaka, što je dovelo do nasilja koje je obeležilo ovaj period. Istraga UNMIK-a kasnije je pokazala da su optužbe bile neutemeljene, ali je šteta već bila učinjena.
Pogrom iz 2004. godine ostaje tema dubokih podela i bolnih sećanja na Kosovu, a smrt Alema Kurtija dodatno je osvežila te rane, izazivajući različite reakcije među stanovnicima i crkvenim vođama.
