Apelacioni sud u Beogradu donio je presudu kojom je odbio kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih i potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Smederevu protiv Uroša Blažića. Ovaj slučaj se odnosi na tragične događaje koji su se dogodili u Malom Orašju i Duboni u maju 2023. godine, kada je Uroš Blažić ubio devet mladih ljudi i ranio dvanaest. Takođe, presuda se odnosi i na njegovog oca Radišu Blažića.
Apelacioni sud je, prema svojim saznanjima, u potpunosti prihvatio nalaze prvostepenog suda. Sud je utvrdio da su svi zakonom propisani uslovi i okolnosti pravilno ocenjeni. Uroš Blažić je, kako je navedeno, prilikom izvršenja svojih dela ispoljio naročitu upornost, istrajnost i brutalnost. Njegovo ponašanje nakon izvršenja krivičnih dela takođe je bilo posebno zabrinjavajuće; on je napustio mesto zločina bez pružanja pomoći žrtvama, pokazujući time odsustvo empatije.
Kazne koje su izrečene Urošu i njegovom ocu iznose po 20 godina zatvora. Prema zakonodavstvu Srbije, doživotna kazna zatvora ne može se izreći osobama koje u vreme izvršenja dela nisu navršile 21 godinu. Uroš Blažić je imao 20 godina kada je izvršio zločine, te je stoga svrstan u kategoriju mlađih punoletnih lica, što je uticalo na visinu izrečene kazne.
Tragični događaji u Malom Orašju i Duboni ostavili su dubok trag na lokalnu zajednicu. Ovaj slučaj je privukao veliku pažnju medija i javnosti, a mnogi su se zapitali kako je moguće da dođe do ovakvog nasilja među mladima. Pitanja o uzrocima i posledicama ovakvog ponašanja postavljena su u različitim kontekstima, od društvenih faktora do uticaja porodičnog okruženja.
Uroš Blažić je, prema izveštajima, bio poznat lokalnoj policiji, ali nije imao ozbiljnije prekršaje pre ovog incidenta. Ovaj aspekt dodatno komplikuje situaciju, jer se postavlja pitanje o mogućim upozorenjima koja su mogla biti propuštena. Mnogi smatraju da je važno da se sistem prevencije i rane intervencije poboljša kako bi se sprečili slični incidenti u budućnosti.
Nakon presude, mnogi stanovnici Malog Orašja izrazili su olakšanje, ali i zabrinutost zbog sigurnosti u svojim zajednicama. Ovaj slučaj je otvorio diskusiju o nasilju među mladima i potrebnim merama za njegovo sprečavanje. Uloga obrazovanja, porodice i šire društvene zajednice u prevenciji nasilja postala je ključno pitanje koje zahteva pažnju i akciju.
Takođe, mnogi se pitaju kako bi se ovakvi zločini mogli sprečiti. Postavlja se pitanje da li postoje dovoljno efikasni mehanizmi u društvu koji bi mogli prepoznati rane znake nasilnog ponašanja i intervenisati pre nego što dođe do tragedije. Stručnjaci pozivaju na jačanje obrazovnih programa koji se bave emocionalnim i socijalnim veštinama, kao i na osnaživanje porodica kroz različite oblike podrške.
U svetlu ovog tragičnog događaja, važno je ne zaboraviti žrtve. Njihove porodice i prijatelji su ostali sa dubokim ožiljcima koje će vreme teško moći da zaceli. Pružanje emocionalne i psihološke podrške onima koji su pretrpeli gubitak postaje prioritet, kako bi se pomoglo zajednici da se oporavi i izgradi bolju budućnost.
Ova presuda, kao i sam slučaj, postavljaju brojna pitanja o pravdi, sigurnosti i budućnosti mladih u Srbiji. Potrebno je da se društvo u celini uključi u rešavanje ovih izazova, kako bi se sprečila ponovna tragedija i stvorila sigurnija sredina za sve.
