Sergej Aleksandrovič Jesenjin, jedan od najpoznatijih ruskih pesnika, preminuo je 28. decembra 1925. godine. Njegovo ime nosi stotine ulica, trgova, institucija i spomenika širom današnje Rusije, a njegovo delo se smatra vrhunskim dostignućem u ruskoj književnosti. Jesenjin je bio poznat po svojoj emotivnoj i strastvenoj poeziji, koja se fokusirala na prirodu, selo, zavičaj i ljubav prema otadžbini.
Iako je umro pre nego što je napunio tridesetu godinu, Jesenjin je uspeo da objavi brojne knjige, uključujući pesničke zbirke, dramske tekstove i delimičnu autobiografiju. Njegov boemski način života i strastveni karakter često su ga vodili ka samodestrukciji, što je olakšalo vlastima pod Staljinom da ga prikažu kao samoubicu. Međutim, mnogi su sumnjali u zvaničnu verziju događaja, a istrage su pokazale da je Jesenjin možda bio žrtva tajnih službi Sovjetskog Saveza.
Pesnik je preminuo u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu. Iako se nije bavio otvorenom politikom, njegov pesnički izraz i životni stil su ga učinili opasnim za vlasti koje su ga smatrale dekadentom. Zbog svoje borbe sa alkoholizmom i emotivnim problemima, njegov rad je postao marginalizovan tokom Staljinovog režima.
Jesenjin je rođen u selu Konstantinovo 1895. godine. Od malih nogu pokazivao je talent za poeziju, a prve stihove objavio je 1914. godine. Njegova prva zbirka pesama, „Radunica“, objavljena je 1916. godine. Nakon preseljenja u Petrograd, brzo je stekao reputaciju poznatog pesnika, družeći se sa istaknutim literatima tog vremena. Njegovi stihovi su privukli pažnju carice Aleksandre Fjodorovne, supruge Nikolaja II.
Tokom svog života, Jesenjin je proputovao mnoge delove Rusije i sveta, uključujući Centralnu Aziju i Kavkaz. Imao je tri braka i četvoro dece, a njegova druga supruga bila je američka balerina Isidora Dankan. Njihov brak je bio kratkotrajan, a nakon povratka u Rusiju 1923. godine, Jesenjin se oženio sa Sofijom Tolstoj, unukom poznatog pisca Lev Tolstoja.
Njegova poezija se često opisuje kao deo imažinizma, a Jesenjinov stil je bio inspirisan ruskim simbolizmom. Rani stihovi, poput „Pesme o keruši“, ostavili su trajni pečat u ruskoj književnosti. Tokom svojih kasnijih godina, njegov rad je postao introspektivniji, tematizujući ljubav, tugu i prolaznost života. Iako su njegovi radovi donosili značajne literarne plodove, vlasti su ga videle kao negativan primer i simbol dekadencije.
U poslednjim mesecima svog života, Jesenjin je bio u lošem psihičkom stanju, često uznemiren i potišten. Njegovo ponašanje je postalo sve više problematično, a poslednji dani su bili obeleženi mračnim svedočenjima. Navodno je poslednje reči napisao vlastitom krvlju, a njegova poslednja poruka prijatelju bila je „Do viđenja, prijatelju, do viđenja“.
Iako je umro mlad, Jesenjinovo nasleđe živi kroz njegovo delo koje i dalje inspiriše mnoge generacije. Njegova poezija ostavlja snažan utisak, a teme koje je obrađivao ostaju relevantne i danas. Njegova žena Sofija Tolstoj igrala je ključnu ulogu u očuvanju njegove uspomene, prikupljajući materijale i svedočanstva o njegovom životu i radu.
Sergej Jesenjin ostaje simbol umetničkog genija koji je, uprkos ličnim demonima, stvorio dela koja će zauvek ostati deo svetske književne baštine. Njegov emotivni izraz, ljubav prema prirodi i duboka povezanost sa zavičajem čine ga jednim od najomiljenijih pesnika u ruskoj istoriji.
