U tri sata posle ponoći, Miloš Ivanović je osetio dim u domu za stare u Velikom Borku, gde je izbio požar koji je odneo živote 11 osoba. Tokom suđenja na Višem sudu u Beogradu, Miloš je ispričao kako je video Milana Dimitrijevića koji je gori i kako je pokušao da spasi ljude iz zgrade. On je bio sa svojim roditeljima, Goricom i Aleksandrom, optužen za teško delo protiv opšte sigurnosti.
Miloš je naglasio da nije imao nikakvu direktnu ulogu u radu doma, iako je u dokumentima naveden kao suvlasnik. U svojoj odbrani, rekao je da je radio kao moler i povremeno pomagao svojim roditeljima, koji su upravljali domom. Izveo je nekoliko korisnika iz zgrade, ali nije imao vremena da uzme crevo za gašenje požara jer je smatrao da bi to odložilo njegovo delovanje i moglo dovesti do većih žrtava.
Gorica Ivanović, koja je bila direktor doma, izjavila je da je pušenje bilo dozvoljeno samo danju, a da su imali protivpožarne mere, uključujući hidrant i rezervoar vode u dvorištu. Prema njenim rečima, inspekcije su dolazile više puta i nisu ukazivale na ozbiljne nedostatke koji bi mogli dovesti do zatvaranja doma. Takođe je navela da su zaposleni imali obuke iz protivpožarne zaštite.
Miloš je ispričao događaje te noći, uključujući kako je pokušavao da smiri Milana, vezujući mu ruke i noge da ne bi bežao. U tom trenutku, nije znao da je Milan imao upaljač koji je mogao biti uzrok požara. Njegov otac, Aleksandar Ivanović, kazao je da je bio udaljavan iz doma tokom inspekcija i da nije imao uvid u svakodnevne aktivnosti, ali je bio uveren da su sve mere zaštite bile ispoštovane.
U ovom tragičnom incidentu, više od deset osoba je stradalo, a mnoge su povređene. Ova situacija je izazvala ozbiljnu zabrinutost u javnosti o bezbednosti u domovima za stare. Miloš i njegovi roditelji su suočeni sa optužbama koje bi mogle imati teške posledice po njih, ali su se trudili da dokažu svoju nevinost tokom suđenja.
Izveštaji pokazuju da je u doma bilo više inspekcija, a Gorica je naglasila da nikada nisu dobili upozorenje o nezakonitostima. Takođe su angažovali firmu za zaštitu od požara i redovno su obnavljali licencu za rad. Ovaj incident je otvorio pitanja o odgovornosti i zakonitosti rada domova za stare, kao i o potrebnim standardima koji bi trebali da se primenjuju u ovoj vrsti ustanova.
U međuvremenu, porodica Ivanović se suočava sa teškim izazovima u pokušaju da dokaže svoju nevinost. Njihova odbrana se oslanja na činjenicu da su imali sve potrebne dozvole i da su se trudili da obezbede bezbedno okruženje za korisnike. Međutim, tragedija koja se dogodila ostavlja dubok trag i postavlja pitanje o tome kako se slične situacije mogu sprečiti u budućnosti.
Ova tragedija ukazuje na hitnu potrebu za revizijom propisa i standarda koji se primenjuju u domovima za stare, kao i na važnost obuke osoblja za protivpožarnu zaštitu. Uloga inspekcija je takođe ključna u osiguranju da se svi standardi poštuju, kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti. Javnost i dalje prati ovaj slučaj sa velikim interesovanjem, nadajući se da će pravda biti zadovoljena za sve žrtve.
