Vojin Ćetković, dobitnik Sterijine nagrade za glumačko ostvarenje u predstavi „Moje pozorište“, ističe da ovo priznanje ne doživljava kao lični uspeh, već kao rezultat zajedničkog rada celog ansambla koji je učestvovao u stvaranju ove predstave reditelja Borisa Liješevića. U razgovoru za emisiju „Samo kultura“ na Euronews Srbija, Ćetković naglašava da je „Moje pozorište“ mnogo više od obične predstave; pre svega, to je priča o prijateljstvu i zajedništvu.
Ćetković smatra da je predstava duboko prožeta temama prijateljstva, kako među glumcima, tako i prema reditelju. „Kada su me pozvali na kafu i rekli da rade neku predstavu, odmah sam pristao. Sa tim ljudima sam radio, slično razmišljamo i slično doživljavamo pozorište. Ovo smatram kolektivnim činom,“ rekao je Ćetković. Ova predstava je ove godine osvojila više značajnih priznanja, uključujući nagrade za najbolju predstavu, režiju i glumačka ostvarenja, a takođe i nagradu publike.
Uloga oca koju tumači u predstavi inspirisana je stvarnim ocem Borisa Liješevića. Međutim, Ćetković nije želeo da imitira stvarnu osobu, već je pristupio svom liku s ličnim iskustvom. „Rekao sam mu da je našao pogrešnog glumca ako želi da reprodukujem njegovog oca. Posvetio sam ovu predstavu njegovom ocu, svom ocu i svim očevima. Najvažnije mi je bilo da bude istinito,“ istakao je glumac.
Jedna od centralnih tema predstave je odnos između umetnosti i privatnog života, kao i pitanje koliko čovek može da se posveti svom pozivu bez zanemarivanja porodice i bliskih ljudi. „Još uvek tražim ravnotežu. Umetnost je živa stvar, kao i čovek. Menjamo se kroz godine, menjaju se i naši stavovi,“ kaže Ćetković. Publika snažno reaguje na predstavu, jer se u njoj pokreću univerzalna pitanja sa kojima se svako može poistovetiti. „Ljudi plaču, smeju se, prepoznaju se u toj priči. Niko nije ravnodušan,“ dodaje.
Govoreći o svom odnosu prema pozorištu, Ćetković priznaje da i dalje oseća tremu pred izlazak na scenu, ali smatra da je to važan deo glumačkog posla. „Volim kada ima treme. Danas sam, na primer, bio kod zubara i odbio anesteziju zato što igram predstavu,“ otkriva.
Ćetković smatra da je vreme romantične predstave o umetnicima kao boemima prošlo. „Ovo više nije vreme boema i razbarušenih umetnika. Ovo je vreme posvećenih i disciplinovanih ljudi,“ naglašava. On takođe ističe da je interesovanje publike za predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izuzetno, posebno za komad „Ričard Drugi“ u režiji Borisa Liješevića, gde je redovno punio pozorište.
Predstava „Mihael Kolhas“ takođe je važna za Ćetkovića jer pokreće značajna društvena pitanja o pravdi i nepravdi. „Pozorište ne služi samo da zabavi. Njegov zadatak je da postavlja pitanja,“ objašnjava. U poslednjih nekoliko godina, hiperprodukcija filmova i serija dovela je do toga da glumci ponekad izgube osećaj za ono što rade, zbog čega mu je sada povratak pozorištu veoma dragocen.
Na kraju, Vojin Ćetković otkriva da će tokom leta raditi na novoj predstavi sa Vidom Ognjenović u koprodukciji podgoričkog Gradskog pozorišta i festivala Grad teatar u Budvi, čija se premijera očekuje najpre u Budvi, a zatim i u novoj zgradi Gradskog pozorišta u Podgorici. Ova posvećenost i strast prema pozorištu čini ga jednim od najomiljenijih i najcenjenijih glumaca u Srbiji.
