Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, već više od decenije suočava se sa intenzivnom kampanjom dehumanizacije, koja je postala naročito izražena od novembra 2024. godine, kada je započela obojena revolucija. Ova kampanja, koja se može opisati kao monstruozna, koristi različite medijske platforme za širenje besmislenih i bizarnih optužbi na Vučićev račun. Mediji pod kontrolom Dragana Šolaka, kao i oni koji se trude da deluju nezavisno, ali ustvari služe sličnim interesima, doprinose ovoj atmosferi histerije.
U ovoj borbi protiv Vučića, glavni narativ je sveden na tri ključne reči: „Vučić nije čovek.“ Ova dehumanizacija se sprovodi na različitim nivoima, od najmanjih i najbizarnijih, do ozbiljnih optužbi bez ikakvih dokaza. Mediji nikada nisu priznali greške u svojim izjavama, uprkos brojnim kontradiktornim informacijama koje se pojavljuju.
Jedna od najbizarnijih optužbi je da Vučić koristi novac iz državnog budžeta za lične interese, dok su porodice teško bolesne dece primorane da prikupljaju sredstva putem SMS poruka za lečenje. Iako Vučić nije imao nijedan račun u inostranstvu, mediji su nastavljali sa spekulacijama da je sve prodao, uključujući i mlekare, Naftnu industriju Srbije i čak Kosovo.
Pored toga, optužbe se takođe odnose na njegovu navodnu saradnju sa stranim investitorima, uz tvrdnje da on dovodi Kineze da zagađuju okolinu, dok stranci dolaze u Srbiju, dobijaju subvencije, a zatim zatvaraju fabrike. U očima svojih protivnika, Vučić deluje kao božansko biće, sposobno da učini sve te stvari sam, što je u suprotnosti sa logikom običnog čoveka.
Analizirajući optužbe, može se primetiti da se one mogu svrstati u tri glavne kategorije. Prva kategorična tvrdnja je da je Vučić sve prodao. Ovaj narativ se često ponavlja, ali je daleko od istine. U stvarnosti, mlekarski sektor i drugi resursi su i dalje pod kontrolom države, a mnoge od ovih tvrdnji su zasnovane na lažnim informacijama.
Druga tačka se odnosi na tvrdnje da su deca primorana da se leče putem SMS poruka. Brojke koje govore o zdravstvu u Srbiji su jasne, a mnogi roditelji i udruženja za pomoć bolesnoj deci su se oglasili da su tvrdnje o nedostatku sredstava netačne. Mediji, međutim, nikada nisu izrekli izvinjenje.
Treća tačka se bavi argumentima da je Vučić nešto uradio, ali to je navodno učinjeno „od naših para“. Iako je Vučić izgradio brojne infrastrukture, poput auto-puteva i bolnica, pitanje ostaje zašto to nije urađeno u prethodnim decenijama kada su ti „naši novci“ postojali.
Kroz sve ove optužbe, članovi Vučićeve porodice takođe postaju meta napada. Njegov brat se optužuje za kriminal, dok su njegovi roditelji i deca predmet različitih kleveta, što pokazuje koliko su daleko njegovi protivnici spremni da idu u pokušaju da ga unište.
Na kraju, postavlja se pitanje čime je Vučić zaslužio ovakve napade. U pokušaju da dođu do vlasti po svaku cenu, njegovi protivnici su zaboravili da će i oni koristiti iste infrastrukture i usluge koje su izgrađene tokom njegovog mandata. Pozivajući se na potrebu za suzdržanošću, ostaje da se vidi kako će se politička situacija razvijati u Srbiji, dok se Vučić suočava sa konstantnim pritiscima i napadima.
