Danas su iznete završne reči na suđenju Vladimiru i Miljani Kecmanović, roditeljima Kostu, koji je izvršio masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Pet majki čije su ćerke ubijene u tom tragičnom događaju, kao i sestra ubijenog školskog čuvara, iznele su emotivne izjave, optužujući Kecmanoviće za neodgovorno roditeljstvo i zanemarivanje svog sina.
Ninela Radičević, majka ubijene Ane Božović, je izjavila da njen utisak nije da je Kosta jedini krivac, već da su njegovi roditelji, Vladimir i Miljana, svojim ponašanjem doprineli tragediji. Suzana Stanković Čikić, majka ubijenog Andrije, kritikovala je Kecmanoviće za nedostatak emocionalne povezanosti sa sinom. Ona je naglasila da su roditelji zanemarili osnovne potrebe svog deteta, fokusirajući se na obrazovanje bez stvarnog razumevanja i bliskosti.
Suzana je posmatrala ponašanje Kecmanovića kao agresivno, ističući da su njihova deca usvojila sličan narativ. Ona je ukazala na to da deca koja odrastaju u ljubavi ne beže od svojih porodica i da bi roditelji trebali biti aktivno uključeni u život svoje dece, umesto da ih prepuštaju tehnologiji i vanjskim uticajima. Ova izjava je podstakla snažnu reakciju u sudnici, sa jasnim osećajem bola i gubitka.
Nina Kobiljski, majka ubijene Eme, ispričala je potresnu priču o poslednjem poklonu koji su kupili svojoj ćerki, traci za kosu koja je trebala da sakrije ranu na čelu. Pitanje koje je postavila, a koje se često postavlja u ovim situacijama, jeste „zašto“, na šta je odgovor teško pronaći. Ona je naglasila da su roditelji Kecmanovića svesno doprineli stvaranju uslova koji su omogućili tragediju, izbegavajući odgovornost za svoje postupke.
Dragana Anđelković, majka ubijene Mare, ispričala je kako je njena ćerka pripremala svoju kosu za slikanje u školi pre nego što je tragedija pogodila njihov život. Ona je opisala trenutak kada je primila vest o pucnjavi, ističući da je ubica imao hladno srce i da nije pokazivao ni trunku kajanja. Dragana je izrazila ogorčenje zbog male kazne koju bi Kecmanovići mogli dobiti, smatrajući da je njihova odgovornost ogromna i da ne može biti zanemarena.
Miljana Martinović, majka ubijene Katarine, naglasila je da su Kecmanovići često prećutkivali važne informacije tokom suđenja i da su njihova objašnjenja o incidentu bila nejasna. Ona je izrazila želju da su Kecmanovići iskreno priznali svoje greške i shvatili koliko su pogrešno postupili kao roditelji.
Sestra školskog čuvara, Radica Vlahović Jovičić, istakla je ponos zbog svog brata, koji je bio poznat kao dobar čovek i koji je uvek imao pozitivan odnos sa decom. Ona je naglasila vrednosti koje su joj roditelji usađivali, a koje su se ogledale u ponašanju njenog brata i njegovom odnosu prema deci.
Sve majke su se složile da je trenutna situacija alarmantna i da je potrebno da se društvo suoči sa problemima u vaspitanju i odgovornosti prema deci. Njihove reči su bile poziv na buđenje, upozorenje da je neodgovorno roditeljstvo i zanemarivanje emocionalnog zdravlja dece put ka tragediji. One su tražile pravdu ne samo za svoje izgubljene ćerke, već i za budućnost svih dece, naglašavajući da je potrebno da se menjaju vrednosti u društvu kako bi se sprečile ovakve tragedije u budućnosti.
Ova suđenja su, nažalost, postala simbol borbe za pravdu i odgovornost, kako za roditelje, tako i za čitavo društvo.
