Nadežda Petrović se suočila sa velikim izazovom prilikom pripreme svojih radova za Međunarodnu izložbu u Rimu, koja je otvorena 23. marta 1911. godine, povodom pedesetogodišnjice ujedinjenja Italije. Ova umetnička smotra imala je poseban značaj za Srbiju, koja je odlučila da u svoj paviljon uključi umetnike iz jugoslovenskog prostora. Meštrović, sa svojim Kosovskim ciklusom, privukao je najviše pažnje, dok je njegovo odbijanje da izlaže u paviljonu Austrougarske dodatno pojačalo političku dimenziju događaja. U to vreme, Meštrović se suočavao sa velikim pritiscima, ali nije odustajao od svojih umetničkih stavova.
Srpski paviljon u Rimu imao je za cilj da putem umetnosti pošalje snažnu političku poruku jugoslovenskog jedinstva. Međutim, italijanska vlada je, pod pritiskom Austrougarske, zabranila srpskoj vladi da paviljon nazove „srpsko-hrvatskim“, što je dodatno otežalo situaciju. Nadežda Petrović planirala je da izloži radove na nacionalne teme, ali su njene slike, iako inspirisane srpskom tradicijom, naišle na negativne kritike. Srpski žiri je čak označio neke od njenih radova kao „pornografske“, što je dovelo do njene frustracije i nezadovoljstva.
U drugoj fazi svog stvaralaštva, Nadežda je postigla vrhunac umetničke autonomije i njen rad je pratio najmodernije tendencije evropskog slikarstva. Njene slike su ispoljavale snažnu kolorističku ekspresiju, ali su se suočavale sa predrasudama i nerazumevanjem od strane umetničke administracije. Nadežda je ukazivala na problem postavljanja nestručnih ljudi u umetničke odbore, što je otežavalo procenu značaja umetničkih dela.
Iako su njeni radovi na izložbi uključivali scene iz svakodnevnog života, kritika nije bila blagonaklona. Nadežda je izražavala želju za daljim usavršavanjem u inostranstvu, smatrajući da će to doprineti njenom umetničkom razvoju. Nakon izložbe, Nadežda se suočila sa ličnom tragedijom – preminuo joj je otac, a ona se vratila u Srbiju kako bi se posvetila porodici. Ipak, njen umetnički duh nije je napuštao, te je brzo tražila nova plaćena odsustva kako bi nastavila sa radom u Parizu.
Tokom boravka u Francuskoj, Nadežda je doživela i psihičku krizu, suočavajući se sa izazovima koje je donelo umetničko stvaralaštvo u inostranstvu. Njene misli o prijateljima, neprijateljima i unutrašnjim borbama otkrivaju duboku emotivnu potisnutost, koja je obeležila njen život i rad. U pismu Ivanu Meštroviću, Nadežda je iskreno iznela svoja osećanja, govoreći o teškoćama koje je prolazila i kako su njeni živci bili na ivici.
Nadežda Petrović ostaje upamćena kao umetnica koja je nastojala da pronađe svoj put kroz umetnost, suočavajući se sa preprekama kako na profesionalnom, tako i na ličnom planu. Njeni radovi, iako nisu naišli na razumevanje u trenutku izlaganja, danas se prepoznaju kao značajan deo srpske umetničke baštine i predstavljaju otelotvorenje njenog borbenog duha i strasti prema slikarstvu.
Kroz svoje iskustvo, Nadežda je pokazala koliko je važno umetničko izrazavanje, kao i izazove sa kojima se umetnici suočavaju kada pokušavaju da ostvare svoje vizije u svetu koji često nije spreman da ih prihvati. Njena borba za umetničku autonomiju i izražavanje identiteta ostaje inspiracija budućim generacijama umetnika.
