Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu donelo je presudu koja je izazvala veliku pažnju javnosti. Naime, Branko Tunić, pripadnik hrvatskih oružanih formacija, konkretno Zbora narodne garde (ZNG), osuđen je na 15 godina zatvora zbog ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika. Ova odluka usledila je nakon žalbe javnog tužioca, kojom je preinačena prvostepena presuda izrečena u maju prošle godine, kada je Tunić prvobitno osuđen na osam godina zatvora.
Tunić je bio optužen za zlostavljanje 16 zarobljenih vojnika Jugoslovenske narodne armije (JNA) u logoru Rakitje, tokom perioda od 14. septembra do 1. oktobra 1991. godine. Važno je napomenuti da Tunić nije dostupan srpskim pravosudnim organima, zbog čega je presuda doneta u njegovom odsustvu. Ovaj slučaj ukazuje na složene pravne i moralne aspekte ratnih zločina i njihovog procesuiranja.
U obrazloženju presude, navedeno je da je Tunić vršio fizičko nasilje nad zarobljenicima, uključujući udaranje kundakom po telu i glavi, kao i upotrebu gumene palice. Osim fizičkog zlostavljanja, zarobljenici su bili izloženi psihološkom maltretiranju, uključujući pretnje pištoljem i nožem. Tunić je bio svestan da su njegovi žrtve ratni zarobljenici, a svedoci su opisivali njihovu mladost, ističući da su imali između 18 i 21 godine.
U izveštaju Apelacionog suda, naglašeno je da su oštećeni vojnici bili na odsluženju vojnog roka i da su nakon predaje kasarne završili u logoru u Rakitju. Oni su svedočili o uslovima života u logoru, prebijanju, poniženju i uvredama koje su doživeli. Svedoci su se složili da je Tunić bio najbrutalniji među stražarima, te su ga prepoznali po njegovoj surovosti.
Tunić je takođe bio pominjan u vezi sa ubistvom Marka Utržana, 20-godišnjeg mladića iz Kikinde. Međutim, za to ubistvo nije bio osuđen jer je prethodno oslobođen u Hrvatskoj. Odluka da se ne sudi dvaput za isto delo nije bila prihvaćena od strane Apelacionog suda, što je dovelo do povećanja kazne. Apelacioni sud je istakao da prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, koja nije potpisana od strane Hrvatske, načelo „ne dvaput o istom“ važi samo za domaće sudove i ima nacionalni značaj.
U obrazloženju presude, Apelacioni sud je naglasio da su tokom postupka u Beogradu izvedeni dokazi koji jasno potkrepljuju tvrdnju da je Tunić, pored zastrašivanja i mučenja, bio odgovoran i za smrt Marka Utržana. Ovaj slučaj otvara pitanja o pravdi i odgovornosti za ratne zločine, kao i o tome kako se takvi slučajevi procesuiraju u različitim jurisdikcijama.
Ova presuda je važna ne samo za pravosudni sistem u Srbiji, već i za sve žrtve ratnih zločina, koje se često suočavaju sa preprekama u potrazi za pravdom. Pravosudna tela moraju raditi na tome da takvi zločini ne ostanu nekažnjeni, a ovaj slučaj može poslužiti kao primer kako pravda može biti zadovoljena, čak i kada su optuženi nedostupni.
U zaključku, presuda Branku Tuniću predstavlja značajan korak u pravosudnom procesu koji se bavi ratnim zločinima i ukazuje na neophodnost daljeg rada na procesuiranju zločina iz prošlosti. Ovaj slučaj takođe podseća na važne društvene i moralne posledice ratova i potrebe za pomirenjem u regionu.
