Pojedini roditelji u Beogradu se odlučuju na angažovanje personalnih trenera kako bi podstakli fizičku aktivnost svoje dece. Ovi treninzi se održavaju tri puta nedeljno, a cena iznosi 18.000 dinara. Miloš Kalušević, personalni trener, ukazuje na to da su razlozi za ovakvu odluku raznoliki, a jedan od glavnih problema je smanjenje fizičke aktivnosti kod dece, koja su sve više usmerena na mobilne telefone i računare.
Kalušević objašnjava da je ranije bilo uobičajeno da deca provode vreme napolju, igrajući razne igre poput košarke, fudbala i drugih fizičkih aktivnosti. Međutim, danas, kako kaže, deca previše sede, što dovodi do različitih zdravstvenih problema. Usporava se metabolizam, dolazi do gojaznosti, a kičma se deformiše, što može dovesti do skolioze i kifoze.
Mnogi roditelji često ne prepoznaju problem na vreme, što ih navodi da angažuju personalne trenere. Pored fizičkih problema, Kalušević napominje da neka deca imaju i druge vrste problema koji zahtevaju poseban pristup. Personalni treninzi su namenjeni deci uzrasta od 10 do 16 godina, a važno je napomenuti da se ne koriste tegovi. Deca vežbaju isključivo sa svojom težinom, fokusirajući se na jačanje mišića koji podržavaju kičmu.
Psihologinja Milica Jeremić ukazuje da nedostatak fizičke aktivnosti kod dece ne treba tumačiti kao lenjost, već kao odsustvo želje i motivacije za kretanjem. To može ukazivati na dublje psihičke probleme, a deca često postaju izolovana u svojim mislima zbog prekomernog korišćenja ekrana i društvenih mreža. Umesto da doživljavaju svoje telo kao izvor snage i slobode, deca ga vide kao objekat.
Roditelji angažovanjem personalnih trenera često pokušavaju da „kupe vreme“ za svoju decu. Jeremić primećuje da se mnogi roditelji vode rečenicom „bolje da platim nego da dete provodi vreme ispred ekrana“ ili „radim dva posla, preumoran sam“. Međutim, dok roditelj kupuje rešenje, dete može dobiti poruku da sa njim nešto nije u redu i da ga treba „popraviti“.
Ova situacija može negativno uticati na samopouzdanje dece. Jeremić ukazuje da plaćanjem personalnog trenera roditelji maskiraju probleme, jer će dete, i nakon jednog časa treninga, ponovo provoditi vreme ispred ekrana. Roditelji bi trebalo da preispitaju svoje motive za angažovanje trenera – da li to čine jer nemaju dovoljno vremena, zato što dete ima problem ili zato što ne umeju da uspostave autoritet.
Umesto da se oslanjaju na plaćanje jednog sata fizičke aktivnosti, Jeremić predlaže da roditelji više prisustvuju u životu svoje dece. Razgovor, zajedničko vreme i postavljanje jasnih granica su ključni za usvajanje zdravih navika. Roditelji treba da budu primer svojim mališanima i ne mogu očekivati da deca ograniče vreme pred ekranom dok sami to ne rade.
U zaključku, angažovanje personalnog trenera može biti korisno, ali pravi pristup leži u aktivnom učešću roditelja u životu svoje dece. Samo zajedničkim aktivnostima i razumevanjem problema, roditelji mogu pomoći svojim mališanima da razviju zdrave navike i uživaju u fizičkoj aktivnosti.
