Priča o navodnom „Sarajevskom safariju“, u kojem su bogati stranci tokom rata devedesetih godina plaćali velike sume novca da bi ubijali civile iz zabave, oslanja se na sumnjive izvore, tvrdi nemački novinar i kolumnista Majkl Martens u tekstu objavljenom u „Frankfurter algemajne cajtung“. Martens ističe da nije iznenađujuće što skoro četiri godine nakon što su se pojavile prve informacije o ovom slučaju, još uvek nije podignuta optužnica, s obzirom na to da nema pravno prihvatljivih dokaza.
U svom tekstu, Martens analizira tri ključna izvora koji navodno potkrepljuju priču o „Sarajevskom safariju“. Prvo, tu je film „Sarajevo Safari“ iz 2022. godine, slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča. Zatim, tu su knjige italijanskog autora Ecija Gavacenija „I cecchini del weekend“ i hrvatskog autora Domagoja Margetića „Plati i pucaj“. Martens navodi da nijedan od ovih izvora ne može da izdrži kritičku proveru pouzdanosti, te da posle gledanja filma ili čitanja knjiga, gledaoci ili čitaoci ne saznaju gotovo ništa.
Prema Martensovim rečima, skandal o bogatim lovcima na ljude je samo nagovešten u ovim delima, ali nije ni potkrepljen niti uverljivo objašnjen. On ističe da su autori Zupanič, Gavaceni i Margetić često predstavljani kao „istraživački novinari“, ali to ne opravdava njihovo istraživanje. Kada je film Zupaniča prikazan u Sarajevu, tadašnja gradonačelnica podnela je tužbu zbog navodnih zločina prikazanih u filmu, ali gotovo četiri godine kasnije, tužilaštvo još uvek nije podiglo optužnicu.
Martens ukazuje na to da je jedan od glavnih izvora za navodni dokumentarac anonimna osoba koja tvrdi da je 1991. godine radila za američku obaveštajnu agenciju. Ovaj izvor je izneo tvrdnje o svom misterioznom poslu i putovanjima u Bosnu tokom rata, ali se njegova priča zasniva isključivo na ličnim anegdotama i svedočenjima. Iako se pominju uznemirujući amaterski snimci iz rata, Martens naglašava da ti snimci samo dokumentuju zločine, a ne i učešće stranih snajperista.
On takođe postavlja pitanja o verodostojnosti iskaza anonimnog izvora, koji se protivreči sam sebi. Na primer, navodi da su ga „Srbi upozorili da nikada ne govori o onome što je video u Sarajevu“, a istovremeno tvrdi da su ga „Srbi doveli“ do stranih klijenata snajperista. Ovakve kontradiktorne tvrdnje samo dodatno bacaju sumnju na njegov iskaz.
Martens takođe kritikuje druga dva izvora, uključujući bivšeg bosanskog obaveštajnog oficira koji je izneo anegdotu o primetanju Italijana na frontu. Međutim, Martens se pita da li su ovi svedoci ikada postojali i da li je transkript ispitivanja još uvek dostupan. Bez konkretnih dokaza, priča ostaje na nivou spekulacija.
On ukazuje na to da su autorovi navodi o broju snajperista koji su navodno učestvovali u ubilačkoj kampanji u Sarajevu previše nategnuti i da je malo verovatno da bi takve masovne operacije mogli izvesti bez da ih primete novinari i humanitarni radnici koji su bili prisutni u tom periodu. Martens dodaje da, iako ne može da isključi mogućnost pojedinačnih slučajeva, masovni fenomen sa stotinama stranih snajperista deluje kao senzacionalistička priča.
Na kraju, Martens se osvrće na rad Domagoja Margetića, koji se suočava sa kritikama zbog svojih teorija i navoda o „vikend snajperistima“. Margetić je poznat po svojim kontroverznim izjavama i kritikama, a čak je i Haški tribunal osudio zbog ugrožavanja svedoka.
Sve u svemu, Martens zaključuje da priča o „Sarajevskom safariju“ ostaje neproverena i da je zasnovana na sumnjivim izvorima i anegdotama. Bez čvrstih dokaza, ova priča može se smatrati više kao senzacionalistička spekulacija nego kao činjenična izjava o događajima koji su se odigrali tokom rata u Bosni.
