Predsednik Srpske lige, Aleksandar Đurđev, u svom autorskom tekstu ističe trenutke u istoriji moći kada dolazi do suštinskih promena. Ovi trenuci nisu uvek povezani sa ratovima ili revolucijama, već često predstavljaju tihi prelomi koji su presudni za budućnost. Đurđev smatra da živimo u takvom trenutku, gde se priroda moći menja nepostepeno, već fundamentalno.
Prema njegovim rečima, moć se ne gubi, već menja nosioca. Ova promena se ne može svesti samo na političke ili ekonomske aspekte; ona je pre svega tehnološka. Klasični modeli vlasti oslanjali su se na teritoriju, stanovništvo, vojnu silu i institucionalnu organizaciju. Danas, međutim, novi sloj podataka preoblikuje sve ove kategorije. Podaci su postali resurs, sredstvo analize i upravljanja, što omogućava kontrolu ne samo nad sadašnjošću, već i nad verovatnoćom budućnosti.
U tom kontekstu, tehnološke kompanije postaju ključni akteri. One više nisu samo posrednici između korisnika i usluga, već nosioci infrastrukture koja oblikuje savremeni život. Među njima su posebno značajne kompanije koje se bave analizom podataka u oblasti državne bezbednosti i geopolitike. Ove strukture deluju kao most između države i privatnog kapitala, ali i kao novi centri uticaja koji nisu nužno podložni klasičnim oblicima kontrole.
Đurđev ukazuje na fenomen koji neki autori nazivaju „tehnofašizmom“. Iako ovaj pojam ima jasnu retoričku snagu, potrebno je precizno razgraničenje. Savremeni tehnološki sistemi ne funkcionišu na osnovu jedinstvene ideologije, već na funkcionalnosti koja se ugrađuje u svakodnevicu. Umesto otvorene represije, deluju kroz predviđanje i usmeravanje.
Ovaj fenomen dovodi do „algoritamske vlasti“, gde odluke sve više zavise od obrade podataka, a sve manje od političke volje. Ovaj sistem omogućava integraciju različitih informacija u jedinstvenu celinu i donosi odluke brže od ljudskih kapaciteta. Takođe, omogućava preciznost koja smanjuje potrebu za masovnim delovanjem, što menja prirodu ratovanja. Umesto masovnih sukoba, moderni konflikti postaju selektivni i usmereni, sa fokusom na ključne tačke sistema.
Iako se često spekuliše o uticaju tehnoloških kompanija na vojne operacije, Đurđev naglašava potrebu za analitičkom disciplinom. Tehnologija igra značajnu ulogu, ali je važno razlikovati proverljive činjenice od narativnih konstrukcija. Suština ostaje nepromenjena – tehnologija je postala nerazdvojni deo moći. Odnos između države i privatnog sektora se menja, pri čemu ključni resursi često postaju dostupni privatnim kompanijama, što vodi ka novim vrstama partnerstava. Ovaj hibridni sistem donosi odluke u prostoru koji nije potpuno javan niti privatan.
Sistemi nadzora, analize ponašanja i algoritamskog upravljanja sve više prodiru u svakodnevni život, oblikujući informacije koje dobijamo i utičući na naše odluke. Sloboda se stoga preoblikuje – više nije samo pitanje političkih prava, već i kontrole nad sopstvenim podacima i razumevanja mehanizama koji oblikuju ponašanje.
Ipak, svaki sistem nosi svoja ograničenja. Prekomerno oslanjanje na algoritme može dovesti do pogrešnih procena, a rizik od zavisnosti može smanjiti sposobnost za samostalno delovanje. Istorija pokazuje da nijedna tehnološka prednost nije trajna; ona donosi nove mogućnosti, ali i ranjivosti.
Đurđev naglašava važnost ravnoteže između tehnologije i ljudskog faktora. Pitanje koje se postavlja jeste da li se nalazimo na početku novog globalnog poretka ili u prelaznoj fazi. Odgovor zavisi od više faktora, uključujući tehnološki razvoj i sposobnost društava da razumeju i oblikuju procese koji ih menjaju.
Na kraju, Đurđev zaključuje da se struktura moći već promenila. Svet u kojem je sila bila vidljiva ustupa mesto svetu u kojem je ona ugrađena u sisteme, što predstavlja i najveću snagu i najveću opasnost moći koja se ne vidi, a lako se potcenjuje.
