Vidovdan se u narodnoj tradiciji smatra praznikom nad praznicima, ne samo zbog svog istorijskog značaja, već i zbog dubokih verovanja koja su se kroz vekove oblikovala oko njegovog duhovnog značenja. Postoje različita tumačenja porekla ovog praznika. Jedno od njih vezuje se za ranohrišćanskog svetitelja Vida, zaštitnika očiju, dok drugo ukazuje na staroslovenskog boga Svetovida, koji je u paganskoj tradiciji bio povezan sa ratom, obiljem i sveopštim „viđenjem“ sveta.
Sveti Vid, poznat i kao svetitelj mučenik Vitus, bio je ranohrišćanski mučenik koji je stradao 303. godine za vreme progona hrišćana pod carem Dioklecijanom. Rođen na Siciliji, on je još kao dečak primio hrišćansku veru i ostao joj dosledan do smrti, zbog čega ga poštuju i Pravoslavna i Rimokatolička crkva.
Osim svetog Vida, posebno mesto u srpskoj tradiciji zauzima Sveti mučenik Knez Lazar, koji je rođen 1329. godine u Prilepu. Njegova blaga narav, oštrina uma i dobrodušnost od mladosti su ga isticale. Oženio se Milicom, kćerkom kneza Vratka, i postao je poznat po svojoj pobožnosti i čestitosti. Njegova najveća briga bila je da izmiri Srpsku i Carigradsku Patrijaršiju, a njegov doprinos je bio od ključne važnosti za srpsku crkvu.
Lazar je predvodio srpske vojske u poznatoj bitci na Kosovu polju 15. juna 1389. godine, gde je poginuo boreći se protiv turskog cara Murata. Njegove mošti su kasnije prenete u manastir Ravanica, gde i danas počivaju, a narod dolazi da se moli i traži pomoć.
U narodnom predanju, Vidovdan je dan kada se „sve vidi“, a veruje se da istina izlazi na videlo. Zbog toga se tradicionalno taj dan provodi u miru, bez teških poslova i buke, u čast precima i uz molitvu. Na Vidovdan se izbegavaju teži poslovi u polju i kući, a zabranjeno je pevati, igrati i praviti glasna slavlja.
Jedan od najrasprostranjenijih običaja ovog dana je iznošenje odeće, ćilima i tkanina na sunce. Veruje se da sunčeva svetlost ima posebno dejstvo, čisteći i čuvajući tkaninu od štetočina, dok simbolično donosi blagostanje i čistoću doma. U mnogim krajevima, ovo je bio i način da se pokaže vrednost domaćinstva, pa i devojačka sprema, koja se iznosila na videlo.
U narodnim verovanjima, biljka vidovčica, ili „vidova trava“, zauzima posebno mesto. Koristi se kao zaštita od bolesti očiju, a devojke su je stavljale pod jastuk uz so i hleb, verujući da će im se u snu otkriti budući suprug. Takođe, praktikovalo se umivanje vodom sa biljkama ili odlazak na izvore, uz verovanje da lekovita voda na Vidovdan ima posebnu moć isceljenja, naročito kod očnih bolesti.
Na ovaj dan, ljudi se okreću ka suncu i izgovaraju molitve za zdravlje i vid. U nekim krajevima, simbolično se započinju ručni radovi, jer se veruje da ono što se otpočne na Vidovdan ima snagu trajanja. Ovaj praznik tako postaje spoj sećanja, vere i pogleda u budućnost.
Vidovdan je, dakle, ne samo dan sećanja na srpske mučenike i bitku na Kosovu, već i dan kada se čuva tradicija, verovanja i običaji koji su oblikovali srpsku kulturu kroz vekove. U tom duhu, ljudi se okupljaju, mole, prisete se svojih predaka i veruju u svetlost koju donosi ovaj poseban dan.
