Veštaci sudske medicine i forenzičke psihijatrije ponovo su saslušani u Višem sudu u Beogradu na suđenju bivšem policajcu Željku Delibašiću, koji je optužen za teško ubistvo svoje supruge Ankice 2. juna 2024. godine. Tokom ovog suđenja, fokus je bio na razjašnjavanju uračunljivosti optuženog u trenutku zločina, kao i na dužini trajanja afekta koji je kod njega utvrđen.
Veštak sudske medicine Milenko Bogdanović izneo je detalje o povredama koje je Ankica zadobila. Prema njegovim rečima, povrede su se dogodile u dve faze. U prvoj fazi, okrivljeni je koristio bejzbol palicu, nanoseći joj oko 20 povreda po telu, koje su klasifikovane kao lake. U drugoj fazi, koristio je nož, nanevši joj šest sekotina po vratu, bradi i ramenima, kao i šest ubodina u trup, desnu ruku i levu nogu. Smrtonosna povreda bila je sekotina po vratu, koja je okvalifikovana kao teška telesna povreda opasna po život. Ankica je preminula na licu mesta usled tih povreda.
Bogdanović je naveo da je, od trenutka kada je Ankica zadobila prvu povredu do gubitka svesti i smrti, prošlo najmanje pet minuta. Objasnio je da nije moguće striktno odrediti koliko je trajalo povređivanje bejzbol palicom i koliko je pauze bilo pre nego što je Delibašić uzeo nož. Takođe, istakao je da je Ankica mogla da izgubi svest usled udarca palicom, ali da na mozgu nisu pronađene povrede koje bi to sa sigurnošću dokazale.
Veštak psihijatar Svetislav Mišković je sproveo procenu uračunljivosti Željka Delibašića i konstatovao da je njegova uračunljivost bila bitno smanjena tokom čitavog vremena dok je nanosio povrede svojoj supruzi. Mišković je potvrdio da je Delibašić bio u afektu besa visokog intenziteta. Objasnio je da afekat može trajati više minuta i da se može manifestovati u talasastom obliku, što znači da se delimično održava i nakon što se glavni događaj završi.
Psihijatar je takođe analizirao broj povreda i upotrebu dva različita oruđa, naglašavajući da to ne utiče na trajanje afekta. Prema njegovim rečima, afekat je trajao koliko i Delibašićev kontakt sa žrtvom, završavajući se tek kada je optuženi prao ruke i majicu u kupatilu.
Na pitanje tužioca Željka Jovanovića, kako pranje može biti deo afektivnog stanja, budući da se radi o uklanjanju tragova, Mišković je odgovorio da su to automatske radnje i da afekat ne prestaje odmah. Objasnio je da je Delibašićev odlazak u policiju nakon događaja bio racionalna radnja, koja se odvijala nakon što je shvatio šta se desilo.
U sudu je takođe vođena diskusija o tome da li je Miškovićev nalaz bio zasnovan na pretpostavkama ili čvrstim dokazima. Tužilac i punomoćnik su ukazali na to da se Mišković oslonio na iskaz optuženog i sliku porodičnih odnosa zasnovanu na njegovim rečima. Stoga su tražili novo psihijatrijsko veštačenje, smatrajući da je prethodno nejasno i nepotpuno. Sudsko veće je odbilo ovaj predlog, smatrajući da je Mišković dao potpune i jasne razloge za svoje zaključke.
Veštak Mišković je naglasio da njegov nalaz nije zasnovan na pretpostavkama, već na ličnom psihijatrijskom pregledu i analizi dokumentacije. Njegova procena je došla nakon što je Delibašić izneo svoju odbranu, što je bio logičan redosled veštačenja.
Ovaj slučaj podseća na kompleksnost pravnog sistema, gde se emocije, mentalno zdravlje i medicinska procena prepliću u kontekstu ozbiljnih zločina. Razumevanje afekta i uračunljivosti je ključno za pravno kvalifikovanje ovakvih dela, a veštaci igraju centralnu ulogu u oblikovanju presuda koje će oblikovati budućnost svih uključenih strana.
