Poslednjih dana, javnost je bila izložena nizu jednostranih medijskih izveštaja koji su pokušali da promene suštinu regulatornog pitanja vezanog za pružanje usluga zemaljskog opsluživanja u vazduhoplovstvu. Umesto da se fokusiraju na činjenice, ovi izveštaji su se bavili pitanjima EASA Part-145 odobrenja i bezbednosti letenja, iako ovo nikada nije bilo predmet regulative u ovom slučaju.
Nijednog trenutka nije bilo sporno da su angažovane organizacije posedovale EASA Part-145 odobrenje, niti je bilo ko osporavao bezbednost letova ili plovidbenost vazduhoplova. Suština ovog slučaja leži u poštovanju propisa Republike Srbije koji uređuju pružanje usluga zemaljskog opsluživanja. Evropsko zakonodavstvo, konkretno Direktiva 96/67/EZ, jasno definiše održavanje vazduhoplova kao deo usluga zemaljskog opsluživanja i daje državama pravo da zahtevaju odobrenje za pružanje tih usluga.
Portal Aero.rs je objavio odgovor EASA, ali je interpretacija tog odgovora stvorila pogrešan utisak. EASA je navela da dodatno Part-145 odobrenje treće države nije potrebno, ali je jasno naglasila da to ne oslobađa organizaciju od obaveze poštovanja nacionalnih propisa. Ovaj deo odgovora, koji podvlači važnost poštovanja nacionalnih propisa, nije bio dovoljno istaknut u medijskim tekstovima.
Inspekcijski postupci su pokazali da prvi angažovani pružalac usluga nije ispunjavao zakonske uslove i njegov rad je obustavljen. Ni nakon isteka roka nije dobio potrebnu dozvolu, a novi pružalac usluga koji je angažovan takođe nije ispunjavao propisane uslove. Dozvola je dodeljena tek kada su svi uslovi ispunjeni.
Ove činjenice su jasne i ne mogu biti promenjene medijskim narativima. One pokazuju da pitanje nacionalne dozvole nije bilo samo administrativna formalnost, već deo regulatornog zahteva u skladu sa evropskim i nacionalnim pravnim okvirom.
Postavlja se i pitanje zašto nije odmah primenjen model koji je kasnije korišćen, odnosno model samoopsluživanja kroz sopstvenu EASA Part-145 organizaciju. Ovaj pristup, iako finansijski zahtevniji, bio bi u skladu sa regulatornim obavezama, a u civilnom vazduhoplovstvu, komercijalni interesi ne mogu nadmašiti ispunjavanje regulatornih zahteva.
Dodatno, postoje kontradikcije u pristupu medijskih izveštaja. Kada je reč o izmenama pravilnika o odobravanju letova, postojale su tvrdnje da regulator želi da isključi Wizz Air sa tržišta Srbije, dok je u slučaju pravilnika o uslovima za pružanje usluga zemaljskog opsluživanja nacionalni okvir iznenada postao nevažan. Ako se priznaje pravo Srbije da uređuje uslove za odobravanje letova, zašto se osporava njeno pravo da uređuje i uslove za pružanje zemaljskih usluga?
U međunarodnoj vazduhoplovnoj praksi, svaki operater je dužan da poštuje evropske propise i nacionalno zakonodavstvo države u kojoj posluje. Nacionalni zakoni ne mogu biti zanemareni, a regulatorne obaveze se ne mogu selektivno primenjivati u zavisnosti od poslovnog interesa.
Evropski propisi ne daju pravo nijednom operatoru da bira koje nacionalne propise će poštovati, a koje osporavati. Direktiva 96/67/EZ potvrđuje da države imaju pravo da uređuju pružanje usluga zemaljskog opsluživanja i zahtevaju njihovo poštovanje.
Javnost zaslužuje činjenice, a ne selektivno predstavljanje regulatornog okvira. Propisi se ne mogu tumačiti parcijalno, niti se suština regulatornog postupka može promeniti promenom narativa. U vazduhoplovstvu postoji samo jedan princip – letenje mora biti bezbedno, odgovorno i u skladu sa svim međunarodnim, evropskim i nacionalnim propisima.
